U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Damir Mominović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu „Falc Esat“ Knjaževac, čiji je punomoćnik Dušica Grba, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5059/21 od 13.04.2022. godine, u sednici održanoj 12.04.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5059/21 od 13.04.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Knjaževcu P1 66/19 od 01.12.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 14.12.2016. godine, kao nezakonito. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 126.600,00 dinara u visini šest zarada, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja – 01.02.2021. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 242.640,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5059/21 od 13.04.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Knjaževcu P1 66/19 od 01.12.2021. godine u stavu prvom i drugom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništeni rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 14.12.2016. godine, kao nezakonito, kao i zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 126.600,00 dinara u visini šest zarada, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja – 01.02.2021. godine do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 242.640,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 219.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... druge grupe u odeljenju krug B po osnovu ugovora o radu na određeno vreme broj .. od 11.10.2016. godine u periodu od 11.10.2016. do 10.11.2016. godine. Nakon toga tužilac je sa tuženim zaključio aneks ugovora o radu broj .. od 19.10.2016. godine kojim je izmenjen član 3. ugovora o radu od 11.10.2016. godine, tako što je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme do šest meseci počev od 11.11.2016. godine a najduže do 10.05.2017. godine. Rešenjem tuženog broj .. od 14.12.2016. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog isteka ugovora o radu na određeno vreme shodno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu. Rešenje ne sadrži obrazloženje osim napred navedenog, a tužiocu je otkazan ugovor o radu u vreme privremene sprečenosti za rad usled bolesti. Tužilac smatra da ugovor o radu nije istekao jer mu je aneksom ugovora o radu trajanje ugovora produženo šest meseci. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je tužilac za vreme dok nije radio, a do isteka ugovorenog roka za rad trebalo da ostvari zaradu u visini od 126.600,00 dinara što predstavlja šest zarada tužioca i odnosi se na period od 15.12.2016. do 20.06.2017. godine. U to vreme tužilac nigde nije radio.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, nalazeći da je tužiocu prestao radni odnos bez pravnog osnova. Tuženi je postupio suprotno odredbi člana 183. Zakona o radu, jer nije naveo opravdani razlog za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu. Osporeno rešenje je doneto kada je tužilac bio na opravdanom bolovanju zbog bolesti. Razlog za donošenje osporenog rešenja ne može biti istek ugovora o radu na određeno vreme jer ugovor o radu nije istekao, s obzirom da je tuženi aneksom ugovora o radu od 19.10.2016. godine produžio radni odnos tužiocu do 10.05.2017. godine. Shodno tome, sud nalazi da je rešenje tuženog nezakonito te da tužilac zbog nezakonitog otkaza ima pravo na naknadu štete u visini od 126.600,00 dinara koji iznos predstavlja šest zarada tužioca jer tužilac nije radio u periodu od 15.12.2016. do 20.06.2017. godine.

Ovakvo pravno stanovište nije prihvatio drugostepeni sud, već je zaključio da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan. Ovo iz razloga što je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme do šest meseci, počev od 11.11.2016. do 10.05.2017. godine. Otkaz ugovora donet je pravilno u skladu sa članom 175. tačka 1. Zakona o radu. Ako je radni odnos zasnovan na određeno vreme do šest meseci, to isti može da prestane u svakom trenutku do navedenih šest meseci, a ne po proteku roka od šest meseci jer radni odnos nije zasnovan na rok od šest meseci. U takvoj situaciji radni odnos na određeno vreme može da prestane u svakom trenutku do isteka roka od šest meseci. Kako nisu ispunjeni uslovi za poništaj otkaznog akta, to nisu ispunjeni ni uslovi za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu člana 191. stav 6. Zakona o radu, pa je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen u celosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno rezonovanje drugostepenog suda je pravilno. Naime, članom 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl., za vreme trajanja tih potreba s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci.

U ovoj situaciji tužilac je sa tuženim zaključio aneks ugovora o radu 19.10.2016. godine kojim je kod tuženog zasnovao radni odnos do 6 meseci počev od 11.11.2016. godine, a najduže do 10.05.2017. godine. Znači, trajanje radnog odnosa nije opredeljeno na 6 meseci (najdalje do 10.05.2017. godine) već do 6 meseci, što znači da je radni odnos tužiocu mogao prestati pre isteka tog roka. Tuženi je doneo zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, jer ako je ugovor zaključen na određeno vreme, a čije trajanje je opredeljeno do određenog roka, onda radni odnos može prestati i pre isteka roka. Poslodavac nije imao zakonsku obavezu da provodi postupak kao u slučaju otkaza ugovora o radu na neodređeno vreme iz otkaznog razloga propisanog članom 179. tačka 9. Zakona o radu, jer radni odnos tužiocu nije prestao zbog prestanka potrebe za obavljanjem posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca, već zbog prestanka potrebe za njegovim daljim radnim angažovanjem.

Stoga su neosnovani revizijski navodi, da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić