Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP i ocenio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ZPP, pa nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (u svojstvu poslodavca) je sa tuženim (kao zaposlenim) zaključio ugovor o radu na određeno vreme od 01.09.2011. godine, na mestu ... u sektoru ... sa IV stepenom stručne spreme, za period od 01.09.2011. godine do 30.11.2011. godine. Ugovor o radu od 01.09.2011. godine je izmenjen aneksom od 03.10.2011. godine, kojim je ugovoren radni odnos na neodređeno vreme od 03.10.2011. godine i umesto prvobitnog člana 3. (koji je regulisao da će zaposleni poslove ... obavljati u sedištu poslodavca, a po potrebi i u poslovnim jedinicama i na terenu) ugovoren je član 3a, kojim se poslodavac obavezuje da zaposlenom omogući da se profesionalno unapredi u tehnološkom, materijalnom i edukativnom smislu, a zaposleni da iz tog razloga samoinicijativno ne raskida ugovor u roku od pet godina (stav 1.), a ukoliko jednostrano raskine ugovor pre isteka tog roka, da poslodavcu plati naknadu od 20.000 evra (stav 2.). Tuženi je ugovor o radu otkazao 03.08.2014. godine. Rešenjem od 18.08.2014. godine, tužilac je utvrdio da je radni odnos tuženog zasnovan ugovorom o radu od 03.10.2011. godine prestao 19.08.2014. godine.

Tužbeni zahtev je zasnovan na tvrdnji da je tuženi otkazom ugovora o radu od 03.08.2014. godine povredio odredbe iz člana 3a stav 1 ugovora o radu zbog čega je u obavezi da tužiocu isplati ugovoreni iznos naknade saglasno članu 3a stav 2. ugovora. Zahtev je osporen tvrdnjom tuženog da je pogodba iz odredbe člana 3a. ugovora o radu, na koju se tužilac poziva, ništava.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, uz zaključak da je odredba člana 3a punovažna jer nije u suprotnosti sa imperativnim odredbama Zakona o radu i da su se stekli uslovi za obavezivanje tuženog na isplatu tužiocu ugovorene naknade po tom osnovu.

Vrhovni sud je ocenio da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz pravilan zaključak drugostepenog suda da se potraživanje tužioca zasniva na ništavoj odredbi ugovora o radu, zbog čega tužilac nema pravo da zahteva od tuženog isplatu ugovorene naknade po tom osnovu.

Naime, Ustavom RS u članu 60., između ostalog, propisano je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) kao i pravo svakog na slobodan izbor rada (stav 2.) Zakonom o radu ( „Službeni glasnik RS“ broj 24/2005... 54/2009), članom 30 stav 1. i 2. je propisano da se radni odnos zasniva ugovorom o radu i da ugovor o radu zaključuju zaposleni i poslodavac. Članom 33. stav 1. tačka 1. do 13. istog Zakona propisano je koje elemente sadrži ugovor o radu, a stavom 2. da se ugovorom o radu mogu ugovoriti i druga prava i obaveze. Članom 8. stav 1. istog Zakona propisano je da ugovor o radu ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, a članom 11. da se ništavost odredaba ugovora utvrđuje pred nadležnim sudom, koje pravo ne zastareva.

Imajući u vidu navedeno, odredba člana 3a ugovora o radu je ništava, jer je uslovljavanje prava zaposlenog na otkaz ugovora o radu u direktnoj suprotnosti sa imperativnim odredbama Zakona o radu i nema dopušten osnov. Pravo zaposlenog na otkaz garantovano je imperativnom odredbom člana 178 Zakona o radu, uz propisana ograničenja samo u pogledu pismene forme i otkaznog roka od najmanje 15 dana, pa prema navedenoj imperativnoj odredbi i saglasno članu 8. stav 1. u vezi člana 33 stav 2 istog Zakona poslodavac ne može ugovorom o radu da zaposlenog uslovi ostankom na poslu iz bilo kog razloga i za bilo koji period.

S tim u vezi, potrebno je imati u vidu da je u konkretnom slučaju pravo zaposlenog na otkaz uslovljeno plaćanjem paušalno odmerene naknade na teret zaposlenog koja ima karakter ugovorne kazne, s obzirom da je ugovorena za slučaj otkaza zaposlenog pre isteka određenog roka (a kao sredstvo obezbeđenja poslodavca za pruženo profesionalno unapređenje zaposlenom). Ugovorna kazna je, međutim, institut obligacionog prava koji se primenjuje na odnos poverilac – dužnik, pa istoj nema mesta u ugovoru o radu. U smislu iznetog, neosnovano je pozivanje revizije na primenu načela autonomije volje i opštih pravila ugovornog prava u odnosu na punovažnost odredbe ugovora o radu, jer poslodavac nema autonomno pravo da ugovora dodatne sankcije na teret zaposlenog, koje Zakonom o radu nisu propisane i na taj način uslovi otkaz zaposlenog suprotno specijalnim imperativnim odredbama.

Revizija neosnovano ukazuje da se sporna odredba ugovora može smatrati punovažnom u smislu člana 161. i 162. Zakona o radu, a ugovoreni iznos štetom zbog povrede zabrane konkurecije, jer prema pravilnom zaključku drugostepenog suda, zabrana konkurecije nije ugovorena.

S obzirom na sve navedeno, kao i da svaki ugovornik može isticati činjenice ništavosti u svako doba i u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je na osnovu člana 109 Zakona o obligacionim odnosima pravilno navedenu odredbu ugovora o radu sankcionisao utvrđenjem ništavosti, primenom člana 103 i 105. istog Zakona u vezi člana 8 stav 1., 33 stav 2. i 178. Zakona o radu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić