Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Branislava Bosiljkovića i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Predrag Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Parking servis“ iz Vranja, čiji je punomoćnik Miomir Tasić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1317/22 od 20.03.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 28.06.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1317/22 od 20.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1317/22 od 20.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 604/22 od 04.05.2022. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je u celosti održano na snazi rešenje o platnom nalogu Osnovnog suda u Vranju Pl 66/22 od 01.03.2022. godine. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 13.312,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1317/22 od 20.03.2023. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, pa je presuda Osnovnog suda u Vranju P 604/22 od 04.05.2022. godine, potvrđena u delu prvog stava izreke kojim je na snazi održano rešenje o platnom nalogu Osnovnog suda u Vranju Pl 66/22 od 01.03.2022. godine za iznos glavnog duga od 9.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.07.2021. godine do isplate, za iznos poštanskih troškova od 120,00 dinara i za iznos tršokova izdavanja platnog naloga od 9.950,00 dinara. Drugim stavom izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu prvog stava izreke, tako što je rešenje o platnom nalogu Osnovnog suda u Vranju Pl 66/22 od 01.03.2022. godine ukinuto za iznos glavnog duga od 13.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.07.2021. godine i za troškove izdavanja platnog naloga u iznosu od 1.860,00 dinara, u kom delu je tužbeni zahtev odbijen. Trećim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 12.400,00 dinara. Četvrtim stavom izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o njoj odluči primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji. Razlozi revizije ne ukazuju na potrebu novog tumačenja prava, a nema potrebe za razmatanjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili pravnih pitanja od opšteg interesa. Odluka drugostepenog suda kojim je odbijen tužiočev zahtev za naknadu advokatskih troškova za radnje preduzete posle raskida ugovora o zastupanju od strane tuženog doneta je pravilnom primenom materijalnog prava jer kod raskida ugovora o zastupanju, odnosno opoziva punomoćja od strane vlastodavca, ne postoji obaveza advokata da preduzima neophodne radnje u narednom periodu od 30 dana, saglasno čemu nema ni potrebe ujednačavanja sudske prakse, jer navedena odluka ne odstupa od postojeće prakse sudova.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. i 4. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz prvog stava ovog člana (član 33. stav 2. ZPP). Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužbom radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i radi isplate, podnetom dana 25.03.2022. godine, traženo je obavezivanje tužene na isplatu iznosa od 22.800,00 dinara, saglasno čemu je ovaj postupak vođen po pravilima za spor male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to je primenom člana 413. ZPP ista odbačena kao nedozvoljena drugim stavom izreke ovog rešenja.

Okolnost da je drugostepenom odlukom preinačena prvostepena presuda ne dovodi do primene člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP imajući u vidu da se u konretnom slučaju pitanje dozvoljenosti revizije ceni primenom pravila za spor male vrednosti.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić