Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 br.298/22 od 16.10.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, dok je potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu K.br.48/20 od 15.06.2022. godine.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA-advokat Aleksandar Milunović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1.tačka 1),7), 8), 9), stav 2.tačka 1) i 439.tačka 1) do 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da ukine pobijane presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, branilac okrivljenog smatra da sud nije rešio predmet optužbe vezano za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, iz razloga što se u konkretnom slučaju VV stavljaju na teret iste radnje kao okrivljenom AA, kretanje levom stranom kolovoza, a da je u izreci presude oglašen krivim isključivo okrivljeni AA, čime je povređena i odredba člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Po oceni Vrhovnog suda, u izreci pravnosnažne presude, a u odnosu na optužni akt, postoji identitet lica koje je optuženo i to okrivljenog AA (subjektivni identitet) i dela koje je predmet optužbe i to krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ (objektivni identitet), a za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim, pri čemu je činjenični opis u potpunosti jednak dispozitivu Optužnog predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Kragujevcu Kto.br.28/22 od 19.01.2022. godine. Iz navedenog proizlazi da je sud u potpunosti rešio predmet optužbe te da presudom optužba nije prekoračena.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud je navode branioca okrivljenog da su povređene odredbe člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, ocenio neosnovanim.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA-advokat Aleksandar Milunović ističe da u dispozitivu optužnog akta, kao i u izreci presude nedostaje bitan subjektivni element krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i to umišljaj i svest o zabranjenosti dela, koji moraju biti opisani u optužnom aktu. Branilac navedeno obrazlaže time da je u optužnom aktu navedeno „da je VV kretao levom stranom kolovoza u ulici Užičke Republike“, što je suprotno članu 35. stav 1. i 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja, pa zaključuje da je okrivljeni reagovao u krajnjoj nuždi i pokušao da izbegne saobraćajnu nezgodu.

Odredbom člana 289. stav 1. KZ je propisano da učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniće se zatvorom do tri godine, dok je stavom 3. istog člana propisano da ako je delo iz stava 1. učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Odredbom člana 297. stav 3. KZ je propisano da ako je usled dela iz člana 289 .stav 3. KZ nastupila teška telesna povreda nekog lica ili imovinska šteta velikih razmera, učinilac će se kazniti zatvorom do četiri godine.

Odredbom člana 26. KZ je propisano da je krivično delo učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

U konkretnom slučaju, u optužnom aktu i u izreci pobijane presude je navedeno da je okrivljeni, na opisani način, kao učesnik u saobraćaju na putevima upravljajući putničkim motornim vozilom, nepridržavajući se saobraćajnih propisa, u stanju uračunljivosti i uz svest o zabranjenosti dela, ugrozio javni saobraćaj i time doveo u opasnost život i telo ljudi, na taj način što je postupio suprotno odredbi čl. 35 st. 1 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, i odredbi čl. 35 st. 2 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, iako je bio svestan da usled nepridržavanja navedenih zakonskih odredbi može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost telo ljudi, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će moći posledice da spreči, a do koje posledice je i došlo u vidu nastupanja teške telesne povrede kod oštećene BB iz ..., kao i lake telesne povrede kod ošt. VV iz ..., pa su na taj način navedeni svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 297 st. 3 u vezi čl. 289 st. 3 u vezi st. 1, KZ,za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

U samoj izreci presude je navedeno da je kod okrivljenog postojala svest o zabranjenosti dela, dok je vezano za svest i volju okrivljenog prema izvršenom krivičnom delu navedeno da je okrivljeni bio svestan da usled nepridržavanja navedenih zakonskih odredbi može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost telo ljudi, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će moći posledice da spreči, što znači da je u izreci presude opisano da je okrivljeni krivično delo učinio sa nehatom, shodno odredbi člana 26. KZ. Samim tim su navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ističe da opis radnje izvršenja dela ne sadrži sve elemente predmetnog krivičnog dela, odnosno da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Branilac, zatim, formalno ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, iz razloga što je sud okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, za krivična dela koja nisu učinjena u sticaju. Branilac navedeno obrazlaže time da sud za izricanje jedinstvene kazne za dela učinjena u sticaju može uzeti samo kazne zatvora na koje je okrivljeni osuđen pravnosnažnim presudama. U konkretnom slučaju, sud je u prvom i drugom stavu izreke presude osudio okrivljenog na pojedinačne kazne, koja nisu dela u sticaju, pa je nakon toga izrekao jedinstvenu kaznu, što je suprotno odredbi člana 60. KZ i člana 552. stav 1. tačka 1) ZKP. Na ovaj način, branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Odredbom člana 60. stav 1. KZ je propisano da ako je učinilac jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu, dok je stavom 2. tačka 2) KZ propisano da ako je sud za krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, povisiće najtežu utvrđenu kaznu, s tim da jedinstvena kazna ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, niti preći dvadeset godina zatvora.

Odredbom člana 552. stav 1. tačka 1) je propisano da se postupak za izricanje jedinstvene kazne zatvora pokreće na zahtev javnog tužioca, osuđenog ili njegovog branioca, ako je protiv istog osuđenog u dve ili više presuda izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne za dela u sticaju.

Vrhovni sud je i u ovom delu navode branioca ocenio neosnovanim, iz razloga što iz navedene odredbe člana 60. KZ jasno proizilazi da pravnosnažnost presude kojom je izrečena kazna zatvora, nije neophodan uslov da bi sud uzeo tu kaznu kao utvrđenu i izrekao jedinstvenu kaznu. U konkretnom slučaju sud je okrivljenom utvrdio pojedinačne kazne zatvora u trajanju od pet meseci i šest meseci nakon čega mu je izrekao uslovnu osudu tako što je okrivljenom AA utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, i istovremeno odredio da se utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, pa je na taj način sud u potpunosti postupio u skladu sa odredbom člana 60. KZ. U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe 552. stav 1. tačka 1) ZKP, s obzirom da su okrivljenom kazne zatvora izrečene u jednoj presudi. Samim tim su navodi branioca okrivljenog da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza, navodeći da nije dokazano da je okrivljeni postupio na neki od načina koji se mogu okarakterisati kao pristanak na nastupanje zabranjene posledice niti da se kretao nedozvoljenom brzinom. Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (čl. 440. ZKP) ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, Vrhovni sud se u razmatranje i ocenu iznetih navoda zahteva nije upuštao.

Branilac u zahtevu formalno ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati, a navedenu povredu obrazlaže time da prvostepeni sud svedoka BB nije pre ispitivanja opomenuo da ne sme ništa prećutati i da nije dužna da odgovori na određeno pitanje, ako je verovatno da bi time izložila sebe ili lice iz člana 95. stav 1. ZKP teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju. Kako navedeno upozorenje nije uneto u zapisnik o glavnom pretresu, to se na osnovu člana 95. stav 4. ZKP, na takvom iskazu ne može zasnovati sudska odluka. Branilac smatra da je sud učinio i povredu odredbe člana 98. stav 1. ZKP, jer je prvostepeni sud ispitivao svedoke BB i VV u međusobnom prisustvu, a ne ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Na ovaj način branilac suštinski ukazuje na povrede odredbe člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP. Kako navedena povreda odredbe ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, ovaj sud se u razmatranje i ocenu ove povrede nije upuštao.

Sa svega izloženog, na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                  Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić