Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2501/21 od 15.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev i poništen Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je pokojni VV kao primalac izdržavanja, zaključio sa tuženom BB, kao davaocem izdržavanja, dana 22.01.2016. godine i koji sadrži klauzulu o solemnizaciji Javnog beležnika Dejana Miladinovića iz ... OPU ..-2016 od 22.01.2016. godine i utvrđeno da imovina koja je predmet tog Ugovora ulazi u zaostavštinu pokojnog VV i ima se raspraviti po Zakonu, što je tužena dužna da prizna. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 148.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužena su ćerke pokojnog VV, koji je, u svojstvu primaoca izdržavanja sa tuženom, kao davaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, overen od strane Javnog beležnika Dejana Miladinovića iz ... OPU ..-2016 od 22.01.2016. godine. Članom 2. stav 1 ovog ugovora tužena se obavezala da izdržava primaoca izdržavanja, do kraja života, da mu obezbeđuje hranu, obuću, odeću, da ga neguje u slučaju bolesti, isplaćuje novčane iznose za održavanje kuće i podmiruje njegove svakodnevne uobičajene potrebe, i da ga posle smrti sahrani. U stavu 2. ovog člana navedeno je da davalac izdržavanja već duže vreme pruža pomoć primaocu izdržavanja, tako što mu obezbeđuje svakodnevno hranu i neguje ga i leči u vreme bolesti i podmiruje svakodnevne potrebe, pa su se ugovorne strane dobrovoljno dogovorile da svoj fakgički odnos ozvaniče zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju. Članom 3. Ugovora utvrđeno je da primalac izdržavanja, posle svoje smrti, davaocu izdržavanja ostavlja u svojinu kp.br. .. i kp.or. .. i objekte na njoj, kao i sve pokretne stvari koje se nalaze u njima, sa obimom udela na objektima 1/1, a na zemljippu 3/12, kao i putničko vozilo marke Audi 80 kao i traktor marke \"IMT 540". Tužena je godinama pre zaključenja spornog ugovora izvršavala sve obaveze prema svom ocu, starala se o njemu, obilazila svakodnevno i podmirivala njegove svakodnevene potrebe, jer je živela u istom selu, a otac je bio bolestan, dok je tužilja, njena sestra, živela i radila u inostranstvu. Postojao je usmeni dogovor između parničnih stranaka i njihovog pokojnog oca da će se o njemu do kraja života brinuti tužena. VV preminuo je ...2016. godine, 37 dana nakon zaključenja ugovora, a u postupku raspravljanja njegove zaostavštine, rešenjem Osnovnog suda u Prokuplju O. 343/16 od 17.11.2016. godine, tužilja je upućena na parnicu radi utvđivanja činjenica od kojih zavisi obim zaostavštine u pogledu imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Iz nalaza veštaka Zavoda za sudsku medicinu u Nišu od 09.07.2019. godine, utvrđeno je da je pokojni VV od 2007. godine lečen zbog zloćudne novotvorine završnog dela debelog creva, koje je hiruškim putem odstranjeno, nakon čega je u više ciklusa sprovedena hemioterapija i zračna terapija, u cilju uništenja zloćudne novotvorine. Februara meseca 2015. godine utvrđeno je pogoršanje osnovne bolesti, pa je započeto sa hemioterapijom u cilju suzbijanja rasejane zloćudne novotvorine, odnosno usporavanja njene dalje progresije. Krajem decembra 2015. godine pri pregledu je konstatovano dalje pogoršanje bolesti, a tokom meseca januara 2016. godine, u vreme potpisivanja spornog ugovora, pokojni VV se nalazio u terminalnoj završnoj fazi bolesti, što praktično znači da je izvesnost nastanka smrtnog ishoda bila realna i da je vezana za kraći vremenski interval, koji se sa sudsko medicinskog aspekta sa preciznošću nije mogao utvrditi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se tužena duži niz godina brinula o svom ocu pokojnom VV, a ne samo po zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju, te činjenica da je pok. VV bio bolestan i da je preminuo 37 dana nakon zaključenja predmetnog ugovora nije dovoljna za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Aleatornost ugovora se ne procenjuje samo prema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima, a u konkretnom slučaju izvesnost smrti primaoca izdržavanja u kraćem vremenskom periodu nije bila motiv, ni osnov za zaključenje ugovora na strani tužene kao davaoca izdržavanja, te nema mesta primeni člana 203 Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je odbio i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora, jer isti nije protivan pridnudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima u smislu odredbe člana 103 Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ali je uz drugačije pravno stanovište preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za poništaj predmetnog ugovora o izdržavanju, zaključivši da sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nema obeležje aleatornosti i da su ispunjeni uslovi za poništaj ovog ugovora, primenom člana 203. Zakona o nasleđivanju. Prema razlozima na kojima je zasnovana pobijana presuda drugostepenog suda, tužena je znala za prisustvo teške bolesti na strani primaoca izdržavanja i izvesnost smrti u kratkom periodu, što je isključilo aleatornost na strani tužene kao davaoca izdržavanja, s obzirom na vremenski razmak između postavljanja terminalne dijagnoze bolesti, zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja. Bez obzira što je tužena izvršavala svoje obaveze i pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, svrha ovog ugovora, zaključenog nakon konstatacije lekara o pogoršanju bolesti pokojnog, nije ostvarena, a smrt je nastupila svega 37 dana od zaključenja ugovora. S obzirom da je drugostepeni sud usvojio osnovni tužbeni zahtev za poništaj ugovora, o žalbi protiv odluke o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora nije odlučivano, shodno čl. 197 st.2 ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Članom 194. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95, 101/2003), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1). Članom 195. ovog zakona, propisano je da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. U suprotnom, ugovor je ništav.

Odredbom člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan, teretan, aleatoran ugovor, za čije zaključenje je predviđena stroga forma. Osim toga, ovaj ugovor se zaključuje i s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae).

Pravilna odluka o tužbenom zahtevu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zahteva, pored činjenice da li je primalac izdržavanja u momentu zaključenja ugovora bio sposoban da shvati značaj i pravne posledice pravnog posla koji zaključuje, i utvrđenje da li je postojala aleatornost ugovora (neizvesnost koliko će ugovor trajati i kolika će biti obaveza davaoca izdržavanja), kao i koji je bio motiv ugovarača za zaključenje ugovora. Pritom su za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitne sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja.

U konkretnom slučaju iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da se tužena duži vremenski period pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju starala o svom ocu, pokojnom VV, da ga je svakodnevno obilazila, obezbeđivala hranu, negovala ga u vreme bolesti i podmirivala njegove svakodnevne potrebe, a što je konstatovano i u članu 2. predmetnog Ugovora. Naime, tužena je duži vremenski period pre zaključenja spornog ugovora prema svom ocu faktički izvršavala obaveze izdržavanja, a po njegovom formalnom zaključenju kao davalac izdržavanja je u svemu odgovorno, savesno i u potpunosti ispunila svoje ugovorne obaveze, što ukazuje da je sporni ugovor zaključen upravo sa namerom izdržavanja i s obzirom na ličnost tužene kao davaoca izdržavanja, ćerke primaoca izdržavanja, zbog čega, po oceni Vrhovnog suda, ne postoje zakonski razlozi za poništaj spornog ugovora, u smislu odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju.

Bolest oca tužene, kao primaoca izdržavanja, od koje je počeo da se leči još 2007. godine, je u vreme zaključenja spornog ugovora uznapredovala, zbog čega se smrtni ishod mogao očekivati u bliskom periodu, ali ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležje aleatornosti samom činjenicom da je otac tužene ubrzo nakon zaključenja ugovora preminuo, s obzirom na motiv ugovorača za njegovo zaključenje. Motiv tužene za zaključenje ovog ugovora nije bila bolest primaoca izdržavanja i ostvarenje nesrazmerne imovinske koristi, već je ugovor zaključen po želji obe ugovorne strane da svoj faktički odnos formalizuju zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju, budući da se tužena dugi niz godina starala i brinula o svom ocu, a što je bio i usmeni dogovor između parničnih stranaka i pokojnog oca, zbog čega motiv ugovarača nije bio da budu izigrana prava tužilje, kao naslednika, već ugovorno obezbeđenje potrebnog izdržavanja, nege i pomoći ocu parničnih stranaka, koje je tužena kao davalac izdržavanja faktički već pružala primaocu izdržavanja i pre zaključenja ugovora i nastavila da mu pruža i u periodu nakon zaključenja ugovora.

Imajući u vidu navedeno, obim pomoći i nege koje je tužena pružala sada pok. VV pre zaključenja ugovora i za vreme trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju, opravdao je svrhu i cilj raspolaganja imovinom u njenu korist putem ugovora o doživotnom izdržavanju, s prenosom imovine nakon smrti, čijem zaključenju po volji i razumnom opredeljenju primaoca izdržavanja prepreka nije bilo.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Imajući u vidu da je odredbom člana 197. stav 2. ZPP propisano da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan i da je odlukom Vrhovnog suda preinačena drugostepena presuda i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen primarni tužbeni zahtev za poništaj ugovora, predmet se vraća drugostepenom sudu radi donošenja odluke o žalbi tužilje protiv prvostepene presude o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora.

Odluka o troškovima postupka je ukinuta, jer zavisi od ishoda postupka u celini.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić