U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Puzović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 142/22 od 15.07.2022. godine, u sednici održanoj 15.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 142/22 od 15.07.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudska jedinica u Sopotu Prr1 14/22 od 05.04.2022. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 1.598.642,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.10.2019. godine do isplate (stav prvi izreke). Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate (stav drugi izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 142/22 od 15.07.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudska jedinica u Sopotu Prr1 14/22 od 05.04.2022. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete isplati iznos od 1.598.642,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.10.2019. godine do isplate (stav prvi izreke). Preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 67.500,00 dinara (stav drugi izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara (stav treći izreke). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik „Industrije kotrljajućih ležaja“ AD Beograd i u periodu od 2001. godine do oktobra 2010. godine za obavljeni rad u fabrici nije primao minimalnu zaradu. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine otvoren je stečajni postupak protiv stečajnog dužnika „IKL“ AD Beograd. Tužiocu je u navedenom stečajnom postupku po njegovoj prijavi priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 1.598.642,00 dinara, svrstan je u treći isplatni red, u kom isplatnom redu nije bilo isplata niti će ih biti. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4-St 984/2018 od 18.06.2018. godine usvojen je prigovor tužioca, te je utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/10, te je naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preduzme neophodne mere i radnje kako bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Iz izveštaja Ministarstva privrede od 23.12.2019. godine proizlazi da je u vreme pokretanja stečajnog postupka stečajni dužnik bio privatizovan i da je postojao kao akcionarsko društvo. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine suspendovani su svi organi u DD „IKL“ Beograd, obrazovan odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i imenovan je vršilac dužnosti direktora privremeno, dok se ne izvrši izbor ograna u DD „IKL“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio primenom odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, zaključujući da stečajni dužnik, bez obzira na završenu privatizaciju, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, pošto je Vlada Republike Srbije imenovala vršioca dužnosti direktora i Upravni odbor, a suspendovala organe upravljanja preduzeća, pa nemogućnost naplate priznatog potraživanja tužioca iz radnog odnosa, a i stečajne mase preduzeća, može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio, jer „Industrija kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd privatizovana je 28.12.1999. godine, tako što je na taj dan raspolagao sa 100% akcijskog kapitala, od čega je manjinski udeo od 41,50% bilo vlasništvo Akcijskog fonda Republike Srbije, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Fonda za razvoj, pri čemu je država imala kontrolu nad upravljanjem i poslovanjem navedenog preduzeća do 01.01.2010. godine. Kako je postupak stečaja nad navedenim preduzećem otvoren 22.10.2010. godine, nakon privatizacije i nakon prestanka uticaja države na njegovo upravljanje i poslovanje, to se po stanovištu drugostepenog suda, ne može smatrati da je stečaj vođen nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a koja činjenica isključuje odgovornost tužene.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođeni nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužiocu je, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 984/2018 od 18.06.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad poslodavcem tužioca Preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd koji je, u tom momentu, bio u većinskom privatnom kapitalu sa udelom države od 0,55% od ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su, bilo utvrđena pravnosnažnom odlukom suda bilo priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju a što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, broj 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/2007), je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Pošto je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga postupak svojinske transformacije – privatizacije je okončan rešenjem nadležnog Ministarstva poljoprivrede od 15.11.2011. godine. Tužiočevo potraživanje datira iz perioda počev od 2001. godine do 22.10.2010. godine, kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produživani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućeno izvršenje sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Zbog toga je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić