Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po osnovu ugovora o radu od 21.03.2016. godine, zbog povećanog obima posla zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme za period od 21.03.2016. godine do 21.05.2016. godine na radnom mestu medicinske sestre. Nakon toga je, ugovorom o radu od 11.04.2016. godine, zbog zamene odsutne zaposlene, zasnovala radni odnos na određeno vreme za period od 11.04.2016. godine do 11.06.2016. godine na istom radnom mestu. Po isteku ovog ugovora, tužilja je sa tuženim, zbog povećanog obima posla za obavljanje istih poslova, zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i to po osnovu ugovora o radu od 12.06.2016. godine za period od 12.06.2016. godine do 12.09.2016. godine, ugovora o radu od 13.09.2016. godine za period od 13.09.2016. godine do 31.12.2016. godine, nakon čega je aneksom broj 1. ugovora o radu od 08.12.2016. goine, zbog povećanog obima poslova, produženo trajanje perioda za koji je zasnovala radni odnos do 30.06.2017. godine. Nakon toga, po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu tužilja je neprekidno obavljala poslove na radnom mestu medicinske sestre, na određeno vreme, zbog povećanog obima posla u periodu od 01.07.2017. godine do 30.09.2017. godine. Osporenim ugovorom o radu od 02.10.2017. godine, koji je tužilja potpisala 09.10.2017. godine, tužilja je zasnovala radni odnos na određeno vreme za period od 01.10.2017. godine do 31.10.2017. godine na istom radnom mestu, da bi osporenim rešenjem od 30.10.2017. godine tužilji prestao radni odnos sa 31.10.2107. godine. Službenom beleškom tuženog konstatovano je da je tužilji 05.10.2017. godine pokušana lična dostava ugovora o radu od 02.10.2017. godine, da se tužilja nije odazvala na usmeni poziv referenta da potpiše ugovor nakon završenog terena, niti se odazvala na ponovni poziv referenta sledećeg dana, kada je otšla sa posla radi bolesti deteta, pa je službena beleška okačena na oglasnu tablu tuženog. Nakon isteka perioda na koji je zaključen ugovor o radu od 30.09.2017. godine, prema rasporedu tuženog za medicinske sestre za oktobar 2017. godine, tužilja je radila 01.10.2017. godine i 05.10.2017. godine. Istekom prethodnog ugovora o radu tužilja je po osnovu osporenog ugovora o radu od 30.10.2017. godie, zbog povećanog obima posla, zasnovala radni odnos za period od 01.11.2017. godine do 30.11.2017. godine, koji joj je prestao osporenim rešenjem tuženog od 30.11.2017. godine.

Polazeći od ovko utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su se stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da je tužilja bez prekida, nakon isteka ugovora o radu od 01.09.2017. godine, a do zaključenja novog ugovora o radu od 02.10.2017. godine, nastavila da radi kod tuženog u smenama po unapred utvrđenom rasporedu rada i to dolaskom na posao 01.10.2017. godine, 05.10.2017. godine i 06.10.2017. godine, kada je radila noćnu smenu u trajanju od 12 sati i to 01.10.2017. godine u vremenu od 19,00 časova do 07,00 časova, nakon čega je bila slobodna do 05.10.2017. godine, kada je radila u dnevnoj smeni od 07,00 časova do 19.00 časova i nakon toga 06.10.2017. godine kada je radila u noćnoj smeni i od 19,00 do 07,00 časova, pa kako rad u hitnoj službi podrazumeva 12 sati rada, 24 sata odmora, 12 sati rada i 48 sati odmora, da su se stekli uslovi iz člana 37. Zakona o radu za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 08.10.2017. godine, jer je tužilja radila 5 radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neonovane tužbene zahteve tužilje, primenom člana 37. Zakona o radu, sa obrazloženjem da je tužilja po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu i aneksa ugovora o radu na određeno vreme, radi povećanja obima posla, radila na istom radnom mestu manje od 24 meseca, zbog čega se ne može primeniti pravilo preobražaja radnog odnosa imajući u vidu da nije ispunjen bitan uslov, da je radni odnos na određeno vreme trajao 24 meseca i da je nakon toga radila najmanje još pet radnih dana, kako bi se aktiviralo pravilo preobražaja radnog odnosa iz člana 37. stav 4. Zakona o radu. Pri tome je imao u vidu da je tužilja radila 01.10.2017. godine, a 02.10.2017. godine i 03.10. godine da je imala slobodne dane, zatim da je radila 05.10.2017. godine i 06.10.2017. godine, dok je 07.10.2017. godine radila do 07,00 časova, a 08.10.2017. godine i 09.10.2017. godine imala slobodne dane, da tužilja nije radila pet radnih dana po isteku napred naznačenog ugovora o radu i do potpisivanja novog, te da nije moglo doći do preobražaja radnog odnosa. U datoj situaciji osporeni ugovori o radu zaključeni nakon isteka vremena na koji je zaključen prethodni ugovor o radu i osporena rešenja o prestanku radnog odnosa istekom vremena na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme, po oceni drugostepenog suda doneti su i zaključeni u skladu sa zakonom, te da je i taj zahtev tužilje neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Članom 37. Zakona o radu regulisane su dve grupe osnova za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme i dva razloga za preobražaj tog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. Tako je stavom 1. propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana propisano je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. istog člana propisano je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

S obzirom da je tuženi saglasno članu 2. stav 1. tačka 5. i 9. Zakona o budžetskom sistemu, korisnik javnih sredstava, to se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/2013 od 06.12.2013. godine), članom 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od toga stava da se radni odnos sa novim licima može zanovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e. stav 34. novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“, br. 142/2014 od 25.12.2014. godine, broj 103/2015 od 04.12.2015. godine i 99/2016 od 12.12.2016. godine), tako da korisnici javnih sredstava nisu mogli zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2016. godine, odnosno do 31.12.2017. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužilje primenili odredbe Zakona o radu, međutim, nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog, kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, a što sledi iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Kod utvrđenog da je tužilja od 21.03.2016. godine do 08.10.2017. godine, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme obavljala iste poslove, zbog povećanog obima posla, osim u periodu od 11.04.2016. godine do 11.06.2016. godine, zbog zamene odsutne zaposlene po osnovu ugovora o radu zaključenog 11.04.2016. godine, to se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o budžetskom sistemu. S obzirom na to da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa između stranaka, bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, to nisu ispunjeni uslovi da radni odnos tužilje na određeno vreme po sili zakona preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Stoga je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 08.10.2017. godine.

Pravilno je odlučio i drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište kao nezakoniti ugovor o radu od 02.10.2017. godine i rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa od 30.10.2017. godine, kao i ugovor o radu od 30.10.2017. godine i rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa 30.11.2017. godine, s obzirom da su isti zaključeni i doneti u skladu sa članom 37. Zakona o radu.

Sa napred navedenih razloga, ocenjeni su, kao neosnovani navodi tužilje. Neosovani su i navodi tužilje kojima se ukazuje da je drugostepeni sud, s obzirom na to da je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane osnovne tužbene zahteve tužilje, bio u obavezi da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu, jer je u toj situaciji prvostepeni sud nadležan da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić