.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1283/2023
20.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, Marije Terzić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Zečević, advokat iz ..., protiv tužene Ustanova socijalne zaštite Gerontološki centar „NOVI SAD“ sa sedištem u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3999/22 od 30.11.2022. godine, u sednici koja je održana dana 20.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3999/22 od 30.11.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2418/21 od 08.06.2022. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev tužilje je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.06.2018. godine do 01.01.2021. godine isplati ukupan iznos od 68.347,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opredeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.06.2018. godine do 01.01.2021. godine isplati ukupan iznos od 71.649,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opredeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 58.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev za zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti presude do dana presuđenja. Stavom petim izreke, tužilja je oslobođena obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.
Apelacioni sud u Novom Sad je, presudom Gž1 3999/22 od 30.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2418/21 od 08.06.2022. godine i odbio zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.06.2018. godine do 01.01.2021. godine isplati ukupan iznos od 68.347,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opredeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu i na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za isti period ukupan iznos od 71.649,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opredeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila zaposlena kod tužene na poslovima radnog mesta ... sa koeficijentom za obračun plate od 7,43. U ovom periodu tužena je tužilji obračunavala platu tako što je koeficijent radnog mesta tužilje množila sa propisanom osnovicom za isplatu plata (koju utvrđuje Vlada RS), te kako je tako utvrđena osnovna plata bila niža od minimalne zarade, tužena je vršila dopunu i isplatu plate tužilji u visini minimalne zarade. Tužena u obračunskim listama za tužilju nije posebno iskazivala naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužilje utvrđena je veštačenjem putem veštaka ekonomsko – finansijske struke prema najpovoljnijim kriterijumima u trenutno važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za javna preduzeća.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je tužena dužna da tužilji te troškove isplati u iznosu utvrđenim veštačenjem.
Drugostepeni sud je stanovišta da su potraživane naknade u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama tužilji bile uračunate u koeficijent i isplaćene kroz platu, te da se isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini minimalne zarade ne aktiviraju pravila opšteg radno – pravnog propisa u smisllu člana 108. i 118. Zakona o radu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 11. uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuje na zaposlene u socijalnoj zaštiti.
Zakonom o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 24/11), u članu 10. propisano je da se ustanove socijalne zaštite osnivaju radi ostvarivanja prava u oblasti socijalne zaštite i pružanja usluga socijalne zaštite utvrđenih tim zakonom, kao i radi obavljanja razvojnih, savetodavnih, istraživačkih i drugih stručnih poslova u socijalnoj zaštiti i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa (stav 1); ustanovu socijalne zaštite može osnovati Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo pravno i fizičko lice (stav 2.). Prema odredbi člana 13. tog zakona, na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite primenjuju se opšti propisi o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“ broj 11/15), u članu 57. predviđeno je da se plata zaposlenog utvrđuje u skladu sa zakonom i tim ugovorom, a članom 58. da učesnici ugovora mogu da pregovaraju o visini osnovica za obračun i isplatu plata svake godine u postupku donošenja predloga budžeta Republike Srbije, te da učesnici ugovora u postupku pregovaranja mogu da razmatraju mogućnost i potrebu korekcije koeficijenata. Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 29/19, 60/20) na isti način u članu 57. i 58. reguliše elemente za utvrđivanje plate i visinu osnovice zaposlenih.
Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 111. stav 1. i 2. propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa tim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade; članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samuprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.
U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u ustanovi socijalne zaštite, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Suprotno navodima revizije, primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kao poseban zakon, propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo.
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
