Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 379/2022
17.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ivica Kostić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Vranja, koga zastupa Pravobranilac Grada Vranja, radi poništaja odluka, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2562/2021 od 04.11.2021. godine, u sednici održanoj 17.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2562/2021 od 04.11.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 218/20 od 01.03.2021. godine, stavom prvim izreke, nište se zaključak Konkursne komisije za sprovođenje internog konkursa Gradske uprave Grada Vranja broj 02-343-11/2016-05 od 30.12.2016. godine i rešenje načelnika Graske uprave Grada Vranja broj 111-2/2017-05 od 26.01.2017. godine, kao nezakoniti pa se istima nalaže da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude izvrše ponovno odlučivanje i izbor najboljeg kandidata za prijem u radni odnos na neodređeno vreme na poslovima u oblasti puteva i planiranja kapaciteta mreža linija i upravljanja kvalitetom u sistemu javnog masovnog transporta putnika, tehničkog regulisanja i bezbednosti saobraćaja i upravljanja površinama za parkiranje i regulisanje parkinga u Odeljenju za urbanizam, imovinsko-pravne poslove i komunalno-stambene delatnosti Gradske uprave Grada Vranja, za popunjavanje radnih mesta broj 111-39/2016-05 od 09.12.2016. godine. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2562/2021 od 04.11.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište kao nezakoniti zaključak Konkursne komisije za sprovođenje internog konkursa Gradske uprave Grada Vranja broj 02-343-11/2016-05 od 30.12.2016. godine i rešenje načelnika Graske uprave Grada Vranja broj 111-2/2017-05 od 26.01.2017. godine, tuženog Grada Vranja te da se naloži tuženom da izvrši ponovno odlučivanje i izbor najboljeg kandidata za prijem u radni odnos na neodređeno vreme na poslovima u oblasti puteva i planiranja kapaciteta mreža linija i upravljanja kvalitetom u sistemu javnog masovnog transporta putnika, tehničkog regulisanja i bezbednosti saobraćaja i upravljanja površinama za parkiranje i regulisanje parkinga u Odeljenju za urbanizam, imovinsko-pravne poslove i komunalno-stambene delatnosti Gradske uprave Grada Vranja za popunjavanje radnih mesta broj 111- 39/2016-05 od 09.12.2016. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 138.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20 i 10/23 – dr. Zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 09.12.2016. godine objavio interni konkurs za popunjavanje većeg broja radnih mesta, među kojima i radnog mesta za obavljanje poslova u oblasti puteva i planiranje kapaciteta u sistemu javnog masovnog transporta putnika, tehničkog regulisanja i bezbednosti saobraćaja i upravljanja površinama za parkiranje i regulisanje parkinga u Odeljenju za urbanizam, imovinsko-pravne poslove i komunalno-stambene delatnosti. Konkurs je raspisan za jednog izvršioca sa stečenim visokim obrazovanjem i najmanje tri godine radnog iskustva u struci. Tužilac je podneo blagovremenu prijavu na konkurs 22.12.2016. godine i u trenutku podnošenja prijave bio je zaposlen na neodređeno vreme u JP „Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja“. Konkursna komisija za sprovođenje internog konkursa Grada Vranja je u zapisniku o radu od 29.12.2016. godine, konstatovala da su na interni konkurs podneli blagovremene prijave dva kandidata (tužilac i BB), ali da ni jedan od kandidata ne ispunjava propisane uslove za rad na radnom mestu koje se popunjava, te da će komisija prijave oba kandidata odbaciti zaključkom. Dopunom zapisnika o radu Konkursne komisije od 30.12.2016. godine, konstatovano je da se menja zaključak od 29.12.2016. godine u odnosu na tužioca, te da se prijava tužioca odbacuje kao nedopuštena, budući da je rešenjem JP „Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja“ od 29.12.2016. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu s tim da mu radni odnos prestaje danom prijema rešenja. Navedeno rešenje je poništeno presudom Osnovnog suda u Vranju P1 24/17 od 09.10.2017. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4465/17 od 18.05.2018. godine. Osporenim zaključkom Konkursne komisije od 30.12.2016. godine, tužiočeva prijava na interni konkurs odbačena je kao nedopuštena sa obrazloženjem da nije ispunio uslov iz člana 3. stav 3. Uredbe o internom konkursu, a po prigovoru tužioca načelnik Gradske uprave Grada Vranja je rešenjem od 26.01.2017. godine, odbio prigovor kao neosnovan sa razlozima o prestanku radnog odnosa tužiocu, kao i da tužilac nije ispunjavao uslove za radno mesto na koje je konkurisao jer nema radno iskustvo u struci od tri godine. Tužilac je kao master inženjer saobraćaja u periodu od 01.06.2012. do 31.05.2013. godine, bio na stručnom osposobljavanju u Gradskoj upravi Grada Vranja i stekao radno iskustvo od jedne godine. U periodu od 01.09.2014. godine do 31.12.2014. godine nalazio se u radnom odnosu na određeno vreme kod „Kavim – jedinstvo“ DOO Vranje i obavljao poslove linijskog kontrolora sa visokom stručnom spremom (master inženjer saobraćaja VII-1). Na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 02.02.2015. godine, tužilac je zasnovao radni odnos kod JP Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja do povratka radnika sa bolovanja, na poslovima kontrolor naplate parkiranja sa četvrtim stepenom stručne spreme, a 06.05.2016. godine zaključio je ugovor o radu na neodređeno vreme kod istog poslodavca na radnom mestu stručnog saradnika za bezbednost i regulisanje saobraćaja sa sedmim stepenom stručne spreme. Prema potvrdi JP Direkcije za razvoj i izgradnju Grada Vranja tužilac je u periodu od 02.02.2015. do 05.05.2016. godine radio na poslovima tehničkog regulisanja i bezbednosti saobraćaja pri službi za regulisanje saobraćaja i parkiranja iz razloga što je postojala potreba za angažovanjem zaposlenog sa sedmim stepenom stručne spreme na ovim poslovima, ali da zbog zabrane zapošljavanja nije moglo da se izvrši preraspoređivanje tužioca koji je posedovao diplomu sa zvanjem „master inženjer saobraćaja“ te je tužilac dobrovoljno prihvatio i obavljao navedene poslove bez dodatne naknade. Interni konkurs od 09.12.2016. godine nije poništen, već je rešenjem od 13.09.2017. godine tuženi na iste poslove premestio službenika u Gradskoj upravi VV.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da su predmetni zaključak i rešenje nezakoniti, budući da je tužilac imao radno iskustvo od 3 godine 8 meseci i 12 dana i u vreme donošenja zaključka Konkursne komisije ispunjavao sve uslove za radno mesto iz internog konkursa.
Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da su osporene odluke zakonite, budući da tužilac nije ispunjavao jedan od propisanih uslova internog konkursa iz tačke 11. u vezi člana 1. Uredbe o internom konkursu jer u vreme prijavljivanja nije imao najmanje tri godine radnog iskustva, već svega 2 godine radnog iskustva u struci sa visokim obrazovanjem. Naime, tužilac je ugovorom o radu zasnovao radni odnos na određeno vreme kod JP Direkcije za razvoj i izgradnju Grada Vranja za poslove tehničar drumskog saobraćaja sa četvrtim stepenom stručne spreme, pa se ne mogu prihvatiti kao verodostojni suprotni navodi potvrde JP Direkcije za razvoj i izgradnju Grada Vranja, da je tužilac u periodu od 02.02.2015. godine do 05.05.2016. godine, obavljao poslove sa sedmim stepenom stručne spreme, sa obrazloženjem da je postojala potreba za angažovanjem zaposlenog sa sedmim stepenom stručne spreme koju je posedovao tužilac, ali da zbog zabrane zapošljavanja nije bilo moguće izvršiti preraspoređivanje, a koju je potpisao direktor Direkcije bez dokaza da je ista evidentirana u delovodni protokol Direkcije.
Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Uredbom o internom konkursu ("Službeni glasnik RS", broj 17 od 29. februara 2016. godine) koja je doneta na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ("Službeni glasnik RS", broj 68/15, 81/16 – US i 95/18) u članu 1. propisano je da se ovom uredbom uređuje sprovođenje internog konkursa za popunjavanje radnih mesta u organima, javnim službama, javnim preduzećima i drugim organizacionim oblicima u sistemu lokalne samouprave, utvrđenim članom 2. stav 5. navedenog Zakona. Po članu 3. stav 3. na internom konkursu mogu da učestvuju samo zaposleni na neodređeno vreme u svim organizacionim oblicima iz člana 1. ove uredbe. Izborni postupak sprovodi se samo među onima koji ispunjavaju uslove za rad na radnom mestu koje se popunjava i koji imaju pravo da učestvuju na konkursu, a prijavu kandidata koji ne ispunjava uslove internog konkursa, odnosno nije dostavio sve potrebne dokaze ili je neblagovremena ili nedopuštena, konkursna komisija odbacuje zaključkom (član 10. stav 2. i 3.).
Prema sadržini internog konkursa za popunjavanje radnih mesta od 09.12.2016. godine, u tački 11. predviđeno je popunjavanje radnog mesta u Odeljenju za urbanizam, imovinsko-pravne poslove i komunalno stambene delatnosti (jedan izvršilac) za koje je tužilac podneo prijavu, s tim što su kao uslovi predviđeni stečeno visoko obrazovanje iz stručne oblasti saobraćajnog inženjerstva, položen državni stručni ispit, najmanje tri godine radnog iskustva u struci i poznavanje rada na računaru.
Radno iskustvo i radno iskustvo u struci su pojmovi koji se razlikuju, budući da je radno iskustvo širi pojam i uključuje svako vreme provedeno na radu, dok se radno iskustvo u struci odnosi na vreme provedeno na radu u određenoj oblasti ili poslu sa traženom stručnom spremom. Polazeći od navedenog, pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilac nije ispunjavao uslove predmetnog konkursa predviđene u tački 11. jer u vreme podnošenja prijave na konkurs nije imao najmanje tri godine radnog iskustva u struci. Obavezni elementi svakog ugovora o radu, između ostalih su vrsta i stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja zaposlenog, koji su uslov za obavljanje poslova za koje se zaključuje ugovor o radu, kao i naziv i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja (član 33. Zakona o radu). Poslodavac može trajno (aneksom ugovora o radu) ili privremeno (rešenjem najviše 45 radnih dana u periodu od 12 meseci) da premesti zaposlenog na druge poslove isključivo krećući se u okviru stručne spreme koja je određena ugovorom o radu. Tužilac je ugovorom o radu na određeno vreme od 02.02.2015. godine, zasnovao radni odnos kod JP Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja do povratka radnika sa bolovanja, na poslovima kontrolor naplate parkiranja sa četvrtim stepenom stručne spreme, a tek 06.05.2016. godine zaključio je ugovor o radu na neodređeno vreme kod istog poslodavca na radnom mestu stručnog saradnika za bezbednost i regulisanje saobraćaja sa sedmim stepenom stručne spreme. Zato potvrda suprotne sadržine o obavljanju poslova sa sedmim stepenom stručne spreme u periodu od 02.02.2015. godine do 05.05.2016. godine, protivno sadržini ugovora o radu, ne može predstavljati dokaz o radnom iskustvu u struci sa traženom stručnom spremom, pa su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepeni sud drugačijom ocenom navedene potvrde, kao isprave, učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 238. ZPP. Po članu 394. tačka 2. ZPP drugostepeni sud je bio ovlašćen da presudom preinači prvostepenu presudu ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave i svoju odluku zasnovao na tim dokazima.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić