Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima radnog mesta vozač ... . Rešenjem direktora tuženog broj .. od 15.4.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog učinjenih povreda radne obaveze i to iz odredbe člana 63 stav 1 tačka 1. - neizvršavanje, neblagovremeno, nesavesno ili nemarno obavljanje poverenih poslova, tačka 2.- odbijanje zaposlenog da obavlja poverene i druge poslove koji odgovaraju njegovoj radnoj sposobnosti i znanju, tačka 9.-neizvršavnje odluka i naloga pretpostavljenih, tačka 23. ometanja jednog ili više zaposlenih u procesu rada čime se otežava obavljanje poslova kao i povreda radne discipline iz člana 60 stav 2 tačka 1. -" da savesno, bržiljivo i blagovremeno obavlja sve poslove koje mu poveri poslodavac, a koji odgovaraju njegovoj radnoj i stručnoj sposobnosti, 7.-"da ne ometa druge zaposlene u radu", Pravilnika o radu kod tuženog.

U obrazloženju rešenja je navedeno da je dana 23.3.2013. godine, u jutarnjim časovima, u prostorijama magacina tuženog, bez prethodne najave i dostavljanja odluke, nekolicina radnika zaposlenih na radnom mestu vozač ... odbila da izvršava svoje radne obaveze u smislu redovnog prevoza robe, da je u spornom događaju učestvovao i tužilac koji je to i potvrdio u svojoj izjavi, navodeći da se tog jutra pridružio svojim kolegama koji su odbili da utovare robu. Pored toga, tužilac je istog dana na pomenutom mestu zajedno sa kolegama BB, VV, GG, DD, ĐĐ i EE pokušao da spreči i ostale zaposlene koji nisu želeli da učestvuju u obustavi rada, da obavljaju svoje obaveze planirane tog dana, da i pored upozorenja koje je dobio od svog pretpostavljenog kolege ŽŽ, menadžera transporta, da odbijanje vršenja poverenih poslova predstavlja ozbiljno kršenje radne obaveze i radne discipline, tužilac nije postupio po nalogu i na taj način je doveo u pitanje poslovne procese tuženog koji su vrlo osetljivi i zahtevni s obzirom da podrazumevaju redovno snabdevanje maloprodajnih objekata poslodavca širom Srbije.

Tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, dana 5.4.2013. godine, na koje upozorenje se izjasnio negirajući svoje učešće u obustavi rada.

Prema činjenicama utvrđenim u postupku, 23.03.2013.godine nakon što je u prvom krugu razvezao štampu, tužilac se vratio oko 07.30 časova i zatekao situaciju da se ne tovari roba iz magacina, da se magacinu ne može prići od mnoštva parkiranih vozila ispred i da njegove kolege vozači okupljeni čekaju i zahtevaju razgovor sa pretpostavljenim. Razlog je bio taj što su prethodnog dana vozači kolektivno dobili SMS poruku u kojoj je ZZ, menadžer logistike, naveo 5 vozača koji će biti sankcionisani zbog manjka robe u paketima, čime se vozačima stavlja na znanje da oni snose odgovornost za sadržaj paketa. Kao i ostali, tužilac je vozilo parkirao. Iako se utvrđuje da utovar robe u vozilo nije bio moguć u takvim okolnostima, kao tačna je prihvaćena tvrdnja da je tužilac učestvovao u sprečavanju drugih da preuzimaju robu , time što je vozilo parkirao ispred magacina i da je učestvovao u izvlačenju robe jednom kolegi i na takvom utvrđenju su zasnovane presude nižestepenih sudova o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu.

Presudama nižestepenih sudova odbijen je tužbeni zahtev da se rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu poništi kao nezakonito, uz ocenu da je ono doneto u zakonito sprovedenom postupku i da je tužilac učinio povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, jer je dana 23.03.2013. godine odbio da preuzme robu i aktivno je učestvovao u sprečavanju drugih vozača da preuzmu robu, te da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu zbog učinjenih povreda radne obaveze propisanih Pravilnikom o radu tuženog i to neizvršavanje, neblagovremeno, nesavesno ili nemarno obavljanje poverenih poslova, odbijanje zaposlenog da obavlja poverene i druge poslove koji odgovaraju njegovoj radnoj sposobnosti i znanju, neizvršavnje odluka i naloga pretpostavljenih, ometanja jednog ili više zaposlenih u procesu rada čime se otežava obavljanje poslova kao i povreda radne discipline propisane istim Pravilnikom.

Po oceni Vrhovnog suda, izneti zaključci nižestepenih sudova za sada se ne mogu prihvatiti kao pravilni, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“,24/05, 61/05, 54/09) važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, dok je tačkom 3. navedenog člana propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, propisanih Pravilnikom o radu tuženog. Rešenje o otkazu ugovora o radu zasnovano je na činjeničnoj tvrdnji da je tužilac dana 23.03.2013. godine odbio da izvršava svoje radne obaveze u smislu redovnog prevoza robe i da je pokušao da spreči druge vozače da preuzmu robu, čime je učinio povrede sadržinski navedene u otkaznom rešenju.

Nižestepeni sudovi su zaključak o učinjenim povredama radne obaveze i radne discipline, na način opisan u otkaznom rešenju, bazirali na iskazu svedoka II koji je naveo da je tužilac učestvovao u sprečavanju drugih vozača u preuzimanju robe tako što je parkirao kombi ispred vrata gde se preuzimala roba i učestvovao u izvlačenju robe jednom kolegi.

Međutim, činjenice o kojima su se izjasnili svedok JJ i tužilac, da tužilac nije bio u prilici da sprečava druge da utovaraju robu, jer je pristigao kada su se vozači već solidarisali da odbiju da voze robu, da je tada magacin već bio zatvoren, da robu iz magacina nije ni mogao da preuzme s obzirom da su vozači parkirali vozila tako da roba nije ni mogla da se preuzima i da nije pokušao da utovari robu, jer su svi čekali razgovor sa pretpostavljenim ŽŽ, ukazuju da za sada nije pouzdano utvrđeno da li je tužilac svojim radnjama i svojom krivicom aktivno sprečavao odvijanje radnog procesa kod poslodavca na način opisan u otkaznom rešenju, budući da samo prisustvo tužioca na mestu okupljanja vozača koji su odbijali da voze robu i vozilima sprečili preuzimanje robe ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa. Naime, da bi postojala povreda radne obaveze i radne discipline, ista mora biti prouzrokovana konkretnom radnjom zaposlenog uz svest o nedozvoljenosti takvog ponašanja. Povreda radne obaveze sankcionisana je otkazom ugovora o radu ako ju je zaposleni učinio svojom krivicom, što znači da je postojanje krivice zaposlenog uslov za davanje otkaza ugovora o radu, s tim što za otkaz ugovora o radu nije dovoljan svaki stepen krivice već je potrebno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze namerno ili iz krajnje nepažnje.

Bez razjašnjenja pitanja na koji je način došlo do sprečavanja radnog procesa poslodavca spornog dana, te da li je navedeno posledica radnji koje je preduzeo tužilac svojom krivicom ili je, kada je tužilac došao do magacina za utovar robe, već bilo onemogućeno preuzimanje robe od strane većeg broja zaposlenih, nije moguće pravilno odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu, pravilnom primenom materijalnog prava.

Naime, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno raspravljena činjenična pitanja od značaja za presuđenje, a odluka o tužbenom zahtevu je zasnovana na nedovoljnim i nejasnim razlozima, što se osnovano ukazuje navodima revizije, Vrhovni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe izložene u ovom rešenju i iznova ceniti da li se u radnjama tužioca stiču obeležja povreda radnih obaveza i radne discipline utvrđenih navedenim Pravilnikom o radu tuženog, pri čemu će imati u vidu da je, u smislu člana 9. Konvencije MOR-a 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa na poslodavcu, nakon čega će doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, s obzirom da ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416.stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić