U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu bitnih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom. Nije relevantno revizijsko ukazivanje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer ova bitna povreda odredaba parničnog postupka, u smislu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu br. .../...-... od 31.03.2017. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme i stupio na rad 03.04.2017. godine, radi obavljanja poslova „...“, za period do 31.05.2017. godine. U narednom periodu tužilac je sa tuženim zaključio osamnaest aneksa ugovora o radu, a sve vreme je bez prekida obavljao iste poslove. Na osnovu rešenja tuženog od 27.10.2020. godine, tužiocu je prestao radni odnos sa danom 31.10.2020. godine, zbog isteka vremena na koji je zaključen ugovor o radu. Iako je ugovor o radu na određeno vreme zaključenim aneksima menjan u pogledu trajanja radnog odnosa i zbog potrebe realizacije različitih projekata tuženog, tužilac je u navedenom periodu kod tuženog radio neprekidno, na istom radnom mestu i obavljao iste poslove, jer je potreba za istim bila stalna, a ne zbog povećanog obima posla ili realizacije projekata.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 27.10.2020. godine nezakonito, zbog čega je isto poništeno i utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na osnovu člana 37. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Saglasno navedenom, za primenu citiranih zakonskih odredaba potrebno je imati u vidu da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) imaju smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima (čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba u smislu citirane odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu), ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. Za preobražaj radnog odnosa je dovoljno da zaposleni radi još pet radnih dana po isteku 2 godine (24 meseca) kao u konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme i više aneksa tog ugovora, za period duži od dve godine neprekidnog rada u kome je obavljao iste poslove „montaža i izrada manje složenih delova na presama i doradnim mašinama“. Zaključivanjem ugovora na određeno vreme sa više aneksa ugovora tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilac neprekidno radio duže od dve godina na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakona o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 24 meseca, nastali uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilac nastavio da radi kod tuženog na osnovu saglasnosti poslodavca duže od pet radnih dana. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu odredbe člana 37. stav 1. i 6. Zakona o radu. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme usled povećanog obima posla i realizacije projekata tuženog po ugovorima, su bez uticaja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedena okolnost nema značaja, zato što je do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme došlo istekom 24 meseca rada tužioca najmanje pet radnih dana, na istim poslovima na kojima je postojala stalna potreba za radom tužioca, a za suprotno, kako to pravilno zaključuju sudovi, tuženi nije pružio dokaze.

S obzirom da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, to je pravilno kao nezakonito poništeno osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se preobraženi radni odnos, sada kao radni odnos na neodređeno vreme, ne može zakonito otkazati zbog proteka vremena. Neosnovani su revizijski navodi tuženog da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pogledu zahteva tužioca za vraćanje na rad, iz kog razloga su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 191. Zakona o radu, kojim je predviđena mogućnost vraćanja zaposlenog na rad u slučaju nezakonitog otkaza ugovora o radu.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to je primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić