Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5719/19 od 21.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu, Sudska jedinice u Kovačici P 901/18 od 30.01.2018. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugodžstepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremeno reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu sticanja prava svojine u ovakvim i sličnim slučajevima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju predmet rešavanja ove pravne stvari je sticanje prava svojine na nepokretnostima – poljoprivrednim parcelama u postupku privatizacije poljoprivrednog Kombinata Beograd – Padinska Skela, putem javne aukcije, a koja imovina – parcele kao poljoprivredno zemljište prilikom prodaje nije bila uknjižena na tog subjekta niti je ušla u obim imovine za procenu vrednosti pri aukciji. S obzirom da je pravni prethodnik tužioca te parcele stekao u svojinu na osnovu punovažnih pravnih poslova iako iste nepokretnosti u momentu javne aukcije nisu bile uknjižene na istog do 31.12.1997. godine, kako je to predviđao Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeii glasnik RS“, br.49/90 ... 62/2006), to tužilac tvrdi da je te parcele stekao u svojinu kao kapital tog preduzeća. Rok za popis tog zemljišta u javnim knjigama u evidenciji nepokretnosti opredeljen je na 31.12.1997. godine, ali isti predstavlja istrukcioni rok. Nepoštovanje tog roka ne može imati za posledicu gubitak svojinskih prava prethodnika tužioca pa ni tužioca. Tužilac je u državini tih parcela još od 2004. godine tj. od momenta privatizacije. Stoga je i protekom roka od 10 godina kao savestan kupac shodno članu 28. stav 2. i člana 30. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postao vlasnik spornih nepokretnosti. Stoga je tužbeni zahtev tužioca usvojen, dok je u preostalom delu utvrđeno da je tužba povučena.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Nižestepeni sudovi nisu uzeli u obzir niti cenili činjenicu da je ugovorom o prodaji društvenog kapitala putem javne aukcije tužilac postao vlasnik samo one imovine i onih prava koja su procenjena i isplaćena po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapilata. Činjenica je da je rok za razgraničenje, popis i upis poljoprivrednog zemljišta opredeljen članom 3. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, instrukcione prirode. Ali, nakon proteka tog roka, ukoliko određeno poljoprivredno zemljište nije uknjiženo kao društveni tj. kapital određenog preduzeća na osnovu validne dokuementacije, isto zemljište je trebalo da bude uknjiženo kao državna svojina tj. kao vlasništvo Republike Srbije. Na to jasno ukazuje i odredba člana 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu „Službeni glasnik RS“, br.112/2015.

Iz izvedenih dokaza ne proizlazi da su nižestepeni sudovi utvrđivali i cenili činjenicu da su sporne parcele postale svojina Republike Srbije a nisu ni cenili da li su iste ušle u vrednost procene kapitala pravnog prethodnika tuženog u postupku privatizacije i da li je ta imovina mogla da se tretira kao kapital subjekta koji je privatizovan. Utvrđenje i pravilna ocena tih činjenica od bitnog je značaja za pravnu ocenu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca. Nepotpuno utvrđenje ovih relevantnih činjenica rezultiralo je i pogrešnoj primeni materijalnog prava, što je ishodovalo ukidanju nižestepenih odluka.

Prvostepeni sud će postupiti po primedbama Vrhovnog suda i nakon pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja odlučiće o osnovanosti tužbenog zahteva i doneće pravilnu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu dva izreke.

Prvostepeni sud je nakon povlačenja tužbe u delu tužbenog zahteva za parcele iz stava dva izreke utvrdio povlačenje tužbe u tom delu zahteva (prvostepeni sud navodi pogrešno povlačenje zahteva) što je potvrđeno drugostepenom presudom (pravilno) pa shodno tome proizlazi da tuženi nema pravni interes za izjavljivanje revizije u tom delu, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP-a.

Shodno tome na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu tri izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić