Tuženi je dostavio odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2 tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije tužioca da pobijana odluka ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, da su dati razlozi nejasni i kontradiktorni i da nije izvršena ocena dokaza, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 7. i 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Ukazivanje na bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3., 231. i 230. ZPP, kao i na povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. stav 4., takođe ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme i u spornom periodu je obavljao poslove regionalnog menadžera prodajne sile ... osiguranja, RC ..., koji je podrazumevao 20% rada na terenu i 80% rada u kancelariji, a posedovanje vozačke dozvole B kategorije je predviđeno kao obavezan uslov neophodan za rad na ovom radnom mestu. Tužilac je dana 10.01.2014. godine zadužio službeno vozilo Honda Civic i ovo vozilo mu je bilo na raspolaganju 24/7 u poslovne i u privatne svrhe. Tužiocu je izrečena mera zabrane upravljanja motornim vozilom u periodu jul, avgust i septembar 2015. godine. Nakon što je tuženi dobio poziv za pokretanje prekršajnog postupka, zatraženo je izjašnjenje tužioca koji je e- mail od 04.09.2015. godine o učinjenom prekršaju obavestio BB, menadžera voznog parka i VV, direktora Sektora za pravne poslove, a BB je obavestio direktora Sektora za pravne poslove GG, koja lica nisu imala ovlašćena za odlučivanje o radnopravnom statusu zaposlenog. Zaključkom Interne revizije, revizora DD od 11.03.2016. godine, utvrđeno je da tužilac nije informisao nadležne u vezi sa izrečenom merom zabrane upravljanja motornim vozilom. Za vreme trajanja zabrane tužilac nije upravljao službenim vozilom, već su ga vozili drugi zaposleni kojima je davao naloge kao svojim podređenima da ga voze za potrebe posla, a on je popunjavao u tim slučajevima putne naloge. Tužilac je dana 07.02.2016. godine, sa službenim vozilom imao saobraćajnu nezgodu van radnog vremena dok je vozilo koristio u privatne svrhe. Tuženi je sačinio upozorenje 26.04.2016. godine, a pobijanim rešenjem broj .. od 24.05.2016. godine, tužiocu je otkazan Ugovor o radu od 16.10.2009. godine, kao i svi pripadajući aneksi ugovora o radu, zbog toga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i to: necelishodno i neodgovorno koristio sredstva rada; - nepoštovanje odredaba člana 42. Pravilnika o radu poslodavca, kao i povrede utvrđene članom 95. stav 2. tačka 3., člana 102. stav 1. tačka 7., 10., 13. i 16. i zbog nepoštovanja radne discipline utvrđene članom 101. stav 1. i 2. tačka 16. i 19. Pravilnika poslodavca.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je sporno rešenje tuženog pravilno i zakonito, budući da je za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu dovoljno da je zaposleni počinio bar jednu povredu koja mu se stavlja na teret. U konkretnom slučaju, tužilac je počinio dve povrede radne obaveze i to propuštanje da blagovremeno obavesti tuženog o meri zabrane upravljanja motornim vozilom, kao i davanje neovlašćenih naloga drugim zaposlenima da ga voze službenim vozilom za potrebe posla svog radnog mesta tokom trajanja mere zabrane upravljanja motornim vozilom, na koji način je počinio i povrede radnih obaveza iz člana 15. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i člana 42. stav 1. alineja 4. Pravilnika o radu tuženog od 22.09.2014. godine, kojim je propisano da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle uticati na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu, iz člana 42. stav 1. alineja 1. i 3. Pravilnika o radu tuženog kojim je propisano da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove za koje je zasnovao radni odnos, da poštuju organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. Tuženi je poštovao zakonsku proceduru prilikom davanja otkaza ugovora o radu, a polazeći od odredbe člana 184. Zakona o radu zaključio da nije osnovan prigovor zastarelosti davanja otkaza, jer je relevantne okolnosti u pogledu saznanja činjenica koje formiraju otkazni razlog lice ovlašćeno za odlučivanje o radno-pravnom statusu zaposlenog u okviru tuženog saznao na osnovu zaključka interne revizije od 11.03.2016. godine, dok je tužilac e-mail od 04.09.2015. godine poslao licima koja nisu bila ovlašćena za odlučivanje o njegovom radnopravnom statusu. Stoga je rešenje o otkazu dato u zakonskom roku 24.05.2016. godine, pa je odbijen zahtev tužioca za poništaj rešenja otkaza ugovora o radu, a time i zahtev za vraćanje na rad. Kako sud nije ovlašćen da vrši raspoređivanje već je to u nadležnosti poslodavca, odbačena je tužba u delu u kome je tužilac tražio da se tuženi obaveže da ga rasporedi na poslove koje je obavljao pre donošenja rešenja otkaza ugovora o radu ili na drugi odgovarajući posao.

U odnosu na povredu radne obaveze od 07.02.2016. godine nižestepeni sudovi su zakuljučili da se tužiocu ne može staviti na teret ova povreda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen zahtev tužioca za poništaj otkaznog rešenja i vraćanje na rad kod tuženog kao neosnovan.

Odredbom člana 15. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi; da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovorenih i drugih obaveza iz radnog odnosa; da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu; da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete.

Prema članu 42. stav 1. alineja 1. i 3. Pravilnika o radu tuženog od 22.09.2014. godine propisano je da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove za koje je zasnovao radni odnos, kao i da poštuje organizaciju rada i poslovanje kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. Alinejom 4. ovog Pravilnika propisano je da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu, a članom 102. stav 1. Pravilnika da zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđeno pravilnikom odnosno ugovorom o radu, poslodavac može otkazati ugovor o radu u slučajevima navedenim u ovom članu.

Odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Suprotno revizijskim navodima, tuženi nije bio prekludiran da otkaže ugovor o radu tužiocu, u smislu člana 184. stav 1. i 179. stav 2. i 3. Zakona o radu. Pravilna je ocena nižestepenih sudova da je u pogledu saznanja činjenica koje formiraju otkazni razlog, merodavan momenat saznanja lica ovlašćenog za odlučivanje o radno-pravnom statusu zaposlenog o ovim činjenicama. U konkretnom slučaju ovlašćena lica za odlučivanje o radno-pravnom statusu zaposlenog su imala saznanja za navedenu povredu na osnovu zaključka interne revizije od 11.03.2016. godine, kako je pravilno ocenjeno od strane nižestepenih sudova, dok e-mail od 04.09.2015. godine nije od uticaja na početak zastarelosti jer je upućen licima koja nisu bila ovlašćena da odlučuju o radnopravnom statusu zaposlenog.

Stoga se revizijom neosnovano napada zaključak nižestepenih sudova u pogledu ocene prigovora zastarelosti u pogledu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Revizijski navodi da internim aktima poslodavca nije postojala obaveza obaveštavanja o izrečenoj meri zabrane upravljanja motornim vozilom niti je postojala procedura obaveštavanja, nisu od uticaja s obzirom na odredbu člana 15. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i člana 42. stav 1. alineja 4. Pravilnika o radu koju tužilac nije poštovao, a koja se odnosi na obaveštavanje poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle uticati na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu, kao što je u konkretnom slučaju izricanje mere zabrane upravljanja vozilom licu kome je vozilo službeno povereno.

Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu sadrži i konstataciju da je, između ostalog, učinjena povreda radne obaveze krivicom tužioca u odnosu na nepoštovanje odredaba člana 42. Pravilnika. Stoga, neosnovano u reviziji tužilac ukazuje da je sud prekoračio granice svojih ovlašćenja jer tužiocu nije stavljeno na teret povreda radne obaveze davanjem neovlašćenih naloga drugim zaposlenima da ga voze službenim vozilom za potrebe obavljanja rada svog radnog mesta.

Kako je neosnovan zahtev tužioca da se poništi rešenje otkaza ugovora o radu neosnovan je i zahtev da sud obaveže tuženog da vrati tužioca na rad, jer je uslov za primenu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu postojanje odluke kojom se utvrđuje da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju nije osnovan, jer navedeni troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice, pa je Vrhovni kasacioni sud shodno članu 165. u vezi člana 154. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ovaj sud je imao u vidu pogrešno označavanje broja pobijanog rešenja, ali nalazi da je isto bez uticaja, s obzirom da su sudovi jasno identifikovali rešenje koje je predmet ove pravne stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić