.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3747/2023
15.01.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Vesne Subić, Zorana Hadžića, Branke Dražić i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužilja AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Miloš D. Zelović, advokat iz ..., protiv tuženog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 999/23 od 16.03.2023. godine, u sednici veća održanoj 15.01.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 999/23 od 16.03.2023. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 999/23 od 16.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1720/2021 od 16.11.2022. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužilja od 01.09.2022. godine. Stavom drugim izreke, povučena je tužba tužilje AA iz ... u delu za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada za februar i jul 2018. godine i za period od septembra 2018. godine zaključno sa majem 2019. godine i za isplatu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za februar 2018. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da prvotužilji, na ime razlike između isplaćene zarade za standardni učinak i vreme provedeno na radu i minimalne zarade, za period od marta 2018. godine zaključno sa avgustom 2018. godine, isplati ukupan iznos od 3.462,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je preinačeni tužbeni zahtev prvotužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od 01.03.2018. do 28.02.2021. godine, isplati iznos od 79.213,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je preinačeni tužbeni zahtev prvotužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.03.2018. do 28.02.2021. godine, isplati iznos od 82.969,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose počev od označenih datuma do isplate. Stavom šestim izreke, povučena je tužba drugotužilje u delu za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada za februar 2018. godine i za isplatu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za februar i mart 2018. godine. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da drugotužilji na ime razlike između isplaćene zarade za standardni učinak i vreme provedeno na radu i minimalne zarade, za period od marta 2018. godine zaključno sa decembra 2018. godine, isplati iznos od 7.912,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose počev od označenih datuma dospelosti pa do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je preinačeni tužbeni zahtev drugotužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od 01.03.2018. do 28.02.2021. godine isplati iznos od 111.108,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom devetim izreke, odbijen je preinačeni tužbeni zahtev drugotužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.04.2018. do 28.02.2021. godine, isplati iznos od 80.871,94 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom desetim izreke, usvojen je predlog tužilja za oslobađanje od plaćanja sudski taksi u ovom postupku. Stavom jedanaestim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiljama troškove parničnog postupka u iznosu od 49.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 999/23 od 16.03.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1720/2021 od 16.11.2022. godine u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom, sedmom, osmom, devetom, desetom i jedanaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, blagovremeno izjavio reviziju.
Tužilje su podnele odgovor na reviziju.
U ovom sporu, tužilje traže da se tuženi obaveže i na isplatu razlike između isplaćene i minimalne zarade. Nižestepeni sudovi su odluku o osnovanosti zahteva tužilja u pobijanom delu doneli primenom odredbe člana 111. Zakona o radu, o pravu na minimalnu zaradu koja pripada svim zaposlenima bez obzira na to ko je njihov poslodavac, kao zakonski minimum kojim se obezbeđuje zaštita i zadovoljavaju egzistencijalne i socijalne potrebe. O pravu na minimalnu zaradu zaposlenih u javnim službama, na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, izjašnjavao se i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi (odluka Už - 8873/2014 od 29.09.2016. godine).
Sledom izloženog, po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tuženog u smislu člana 404. stav 1. ZPP, ni radi novog tumačenja prava, a ni u cilju ujednačavanja sudske prakse. Tuženi uz reviziju nije priložio drugačije odluke koje su donete u istovetnim činjenično-pravnim sporovima.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3).
Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovom sporu podneta je 15.03.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća- sudija
Jelena Ivanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
