Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Trgovinskog suda u Subotici Iv 1021/2007 od 28.08.2007. godine dozvoljeno je izvršenja na osnovu verodostojne isprave po predlogu izvršnog poverioca DOO „Novosadsko izdavačko – trgovinsko preduzeće NIP“ Novi Sad, koga je zastupao tužilac, protiv izvršnog dužnika DOO „Izgradnja“ Bačka Palanka. DOO „NITP NIP“ Novi Sad je izvršilo prijavu navedenog potraživanja u stečajnom postupku otvorenim nad DOO „Izgradnja“ Bačka Palanka po osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Trgovinskog suda u Subotici Iv 1021/2007 od 28.08.2007. godine.

Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Subotici P 113/2011 od 13.07.2011. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno potraživanje DOO „NITP NIP“ Novi Sad, koga je zastupao ovde tužilac, prema tuženom „Izgradnja“ doo za izvođenje građevinskih radova u stečaju Bačka Topola.

Rešenjem Privrednog suda u Subotici St 27/2010 od 10.03.2020. godine o glavnoj deobi je utvrđeno da je na osnovu Ugovora o ustupanju potraživanja na mesto poverioca DOO „NITP NIP“ Novi Sad stupio poverilac AA, advokat iz ..., ovde tužilac. Rešenjem Privrednog suda u Subotici St 27/2010 od 10.09.2020. godine, utvrđeno je da su za isplatu stečajnih poverilaca stečajnog dužnika „Izgradnja“ doo Bačka Palanka obezbeđena sredstva od 2.188.032,48 dinara i da se isplata utvrđenih potraživanja poverilaca, između ostalog vrši i prema stečajnim poverioca četvrtog isplatnog reda, među kojima je i tužilac sa utvrđenim potraživanjem od 1.121.692,29 dinara, u 0,0% iznosu.

Rešenjem Privrednog suda u Subotici R4 St 155/2020 od 14.07.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u predmetu Privrednog suda u Subotici St 27/2010. Stečajni postupak je zaključen rešenjem Privrednog suda u Subotici St 28/2021 od 10.06.2021. godine

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da postoji odgovornost tužene za štetu koju je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo tužilac i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Subotici St 27/2010, primenom odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno kada je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o potraživanju tužioca iz radnog odnosa, već o komercijalnom potraživanju, a tužilac nije dokazao postojanje uzročno - posledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i umanjenje imovine tužioca u visini utvrđenog presudom Privrednog suda u Subotici P 113/2011 od 1307.2011. godine.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, prema kojem Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni Zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom o izvršenju.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Subotici R4 St 155/2020 od 14.07.2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Subotici St 27/2010 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja svog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje koje za osnov ima ugovor o ustupanju potraživanja, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku. Kod napred navedenog, bez uticaja su i revizijski navodi kojima se ukazuje na povredu Ustavom Republike Srbije garantovanog prava na imovinu i ustanovljenu opštu obaveznost izvršenja sudskih odluka.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić