Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1300/2022 od 07.07.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i navedena prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Po odredbama člana 407. stav 1. tačke 2., 3. i 5. ZPP, apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 3. ZPP, koja je po navodima revizije učinjena kao posledica nezakonite dozvole subjektivnog preinačenja tužbe, nije predviđena kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je od 15.12.2006. godine bila u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog, odnosno kod tuženog od 03.12.2015. godine na radnom mestu ... . Spornim rešenjem od 15.11.2017. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze predviđene članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, iz razloga što je u periodu od 2014. godine do 27.01.2017. godine, u obavljanju svojih radnih obaveza postupala protivno pravilima o blagajničkom poslovanju, koje nepravilnosti su utvrđene u izveštaju od 13.02.2017. godine, koji je sačinila Komisija tuženog imenovana od strane direktora.

Po stanovištu prvostepenog suda pobijano rešenje ne sadrži formalne nedostatke, ali je osnovan prigovor zastarelosti predviđen članom 184. Zakona o radu. Ovim odredbama regulisano je da otkaz ugovor o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1. i stavova 2. i 3. tog zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od 6 meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanja otkaza. Poslednja povreda radne obaveze u nizu je po sadržini spornog rešenja učinjena dana 27.01.2017. godine, o kojoj je tuženi po utvrđenom činjeničnom stanju imao saznanja, pa je subjektivni rok zastarelosti istekao dana 27.07.2017. godine. Pobijano rešenje doneto je dana 15.11.2017. godine, nakon isteka navedenog roka, što je razlog za poništaj rešenja. Prvostepeni sud ne utvrđuje činjenice, niti daje razloge za deo odluke kojim je usvojio tužbeni zahtev za vraćanje tužilje na rad.

Drugostepni sud prihvata kao merodavnu odredbu člana 184. stav 1. Zakona o radu na kojoj je prvostepeni sud zasnovao odluku o poništaju spornog rešenja, ali po oceni tog suda subjektivni rok od 6 meseci počeo je da teče 13.02.2017. godine, kada je formirana Komisija od strane direktora tuženog sačinila izveštaj, koji je sadržao podatke o činjenicama vezanim za preduzete radnje povrede radne obaveze, o načinu na koji su te radnje izvršene, mestu i vremenu njihovog izvršenja, kao i samih izvršioca koji su te radnje preduzeli. Ovakvim računanjem subijektivni rok od 6 meseci istekao je dana 13.08.2017. godine. Po oceni drugostepenog suda rokovi iz člana 184. stav 1. Zakona o radu su prekluzivni rokovi, materijalnopravnog karaktera, pa je u konkretnom slučaju nakon 13.08.2017. godine tuženi izgubio pravo da tužilji otkaže ugovor o radu iz razloga predviđenog članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu. Drugostepeni sud, bez otvaranja rasprave, utvrđuje sadržinu razloga na kojima je zasnovano sporno rešenje tuženog od 15.11.2017. godine, pa izvodi zaključak da upotrebljeni razlozi ne konkretizuju radnje koje predstavljaju povredu radne obaveze, da nema dokaza da je upravo tužilja otvorila dva referentska naloga za korisnika BB na dane 24.12.2016. godine i 27.01.2017. godine, tako da nije postojao osnov za prestanak radnog odnosa. Na podlozi ovako utvrđenih činjenica nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio postavljeni tužbeni zahteva u delu za reintegraciju tužilje u radni odnos, pošto nema osnova za primenu odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu. Po ovoj odredbi, ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do 6 zarada. Osim toga, nalazi da je neosnovano stanovište izneto u žalbi da je tužilja po članu 195. stav 2. Zakona o radu prekludirana u pravu na sudsku zaštitu. Netačno označavanje tuženog u blagovremeno podnetoj tužbi rezultat je statusne promene tuženog, poslodavca tužilje kod koga je ona neprekidno radila od 15.12.2006. godine, pa pošto je tužilja naknadnom intervencijom u tužbi pravilno označila tuženog, ova procesna aktivnost pravilno je vrednovana kao uređenje tužbe, a ne subjektivno preinačenje tužbe kako to tuženi smatra.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u vreme donošenja spornog rešenja o otkazu ugovora o radu istekao subjektivni rok od 6 meseci predviđen članom 184. stav 1. Zakona o radu, tokom kog vremena je zbog otkaznog razloga iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu tužilji mogao biti otkazan ugovor o radu. Navodi revizije da je zaposlena kod tuženog, kao ovlašćeno lice za odlučivanje dobila izveštaj Komisije tuženog od 13.02.2017. godine tek 21.06.2017. godine, nije činjenica koja je od uticaja na zakonitost presude. Ovo iz razloga što je način rada organizacionih jedinica i službi tuženi u obavezi da prilagodi zakonskoj regulativi, pa neblagovremeno postupanje tuženog, za koje je predviđena sankcija, svakako ne može biti na štetu tužilje, kao zaposlene. U konkretnom slučaju tuženi je prema činjeničnom utvrđenju na dan 13.02.2017. godine, raspolagao svim činjenicama neophodnim za formiranje zaključka da li postoji osnov za davanje otkaza, pa je drugostepeni sud pravilno postupio kada je našao da je to mogao da učini najkasnije do 13.08.2017. godine.

Međutim, osnovano se revizijom ukazuje da je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenice neophodne za primenu člana 191. Zakona o radu, koji sadrži imperativne odredbe vezane za pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa. Drugostepeni sud je ove činjenice utvrdio bez otvaranja rasprave, što je suprotno odredbi člana 383. stav 4. ZPP, pa se na ovim činjenicama ne može zasnovati zakonita odluka suda.

Stoga je obaveza prvostepenog suda da u ponovljenom postupku utvrdi činjenice na osnovu kojih bi se mogao formirati nesumnjiv zaključak da li je tužilja izvršila radnje koje su joj pobijanim rešenjem stavljene na teret, da li je u izvršavanju radnih obaveza postupala nesavesno ili nemarno, odnosno da li je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, pa će nakon toga biti u prilici da donese zakonitu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za vraćanje tužilje na rad i troškovima celog postupka (član 165. stav 4. ZPP).

Iz iznetih razloga, odluka u izreci doneta je na osnovu odredbi članova 414. stav 1. i 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić