Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4567/21 od 11.10.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 178/19 od 29.06.2021. godine u delu stava prvog izreke na ime naknade štete zbog neisplaćene otpremnine za iznos glavnog duga od 61.666,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2014. godine do konačne isplate, kao i na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za iznos glavnog duga od 272.184,32 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2014. godine do isplate, a žalba tuženog tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 178/19 od 29.06.2021. godine u stavu drugom izreke i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene otpremnine preko iznosa od 61.666,66 dinara do dosuđenog iznosa od 159.707,10 dinara, isplati iznos od još 98.040,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2014. godine pa do isplate i na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora preko iznosa od 272.184,32 dinara do dosuđenog iznosa od 384.496,64 dinara, isplati iznos od još 112.312,32 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2014. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 261.440,00 dinara. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 404. Zakona o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 49/13 – US, 74/13- US, 55/14, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) - u daljem tekstu: ZPP.

Vrhovni sud je prvo razmotrio da li reviziju u delu kojim se pobija stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4567/21 od 11.10.2021. godine treba izuzetno dozvoliti u smislu odredaba člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli posebna revizija u odnosu na drugi stav izreke pobijane drugostepene presude, jer u konkretnom slučaju ne postoji nijedan od razloga navedenih u odredbi člana 404. stav 1. ZPP zbog kojih bi reviziju trebalo izuzetno dozvoliti. Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, u cilju ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, niti je tužilac o tome priložio odgovarajuće presude.

Sledom navedenog, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud nije dozvolio posebnu reviziju, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 03.03.2016. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je, zatim, ispitao pobijanu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4567/21 od 11.10.2021. godine, u stavu trećem i četvrtom izreke, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP i našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, u ovom delu, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužilac je bio zaposlen u preduzeću „Perutnina Ptuj-Topiko“ d.o.o. Bačka Topola i po prestanku radnog odnosa 21.10.2011. godine, kao tehnološkom višku, isplaćena mu je otpremnina za period od 33 godine radnog staža u iznosu od 1.656.202,78 dinara. Zatim je od 02.04.2012. do 01.07.2012. godine (tri meseca) bio zaposleni u Kompaniji „Agroživ“, a dana 02.07.2012. godine je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Odlukom Skupštine tuženog broj ../2012 od 10.07.2012. godine imenovan je za ... i tu dužnost je obavljao do razrešenja 28.01.2014. godine, a dana 31.01.2014. godine mu je prestao radni odnos kod tuženog na osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u preduzeću i smanjenja obima posla. U radnom odnosu kod tuženog je proveo ukupno 1 godinu, 6 meseci i 29 dana. Prosečna mesečna zarada koja mu je isplaćena u poslednjih šest meseci koji prethode mesecu u kome mu je prestao radni odnos iznosila je 261.339,00 dinara bruto. Bruto naknada zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora kod tuženog u trajanju od 10 dana u 2012. godini, 20 dana u 2013. godini i 1,66 odnosno 2 dana u 2014. godini, iznosi 384.496,64 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćene otpremnine delimično osnovan, za period koji je tužilac ukupno proveo u radnom odnosu nakon isplate otpremnine od strane preduzeća „Perutnina Ptuj“, u visini obračunatoj tako što je iznos trećine bruto zarade tužioca od 87.113,00 dinara sabran sa iznosom od 72.594,10 dinara, koji čini trećinu bruto zarade za period od 10 meseci rada, na osnovu člana 158. stav 1. Zakona o radu, dok je u preostalom delu do traženog iznosa tužbeni zahtev odbijen uz ocenu da tužilac ima pravo na otpremninu srazmerno vremenu provedenom na radu, nakon isplate prethodne otpremnine i da ne bi bilo opravdano da dva puta po istom osnovu za isti period naplaćuje otpremninu. U odnosu na tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, prvostepeni sud je na osnovu člana 76. Zakona o radu dosudio tužiocu iznos od 384.496,64 dinara.

Drugostepeni sud je, na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 3. ZPP održao raspravu. Iz dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke od 09.08.2022. godine utvrđeno je potraživanja tužioca prema tuženoj u neto iznosima, u visini od 61.666,66 dinara na ime neisplaćene otpremnine samo za radni staž kod tuženog i u visini od 272.184,31 dinara na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora (85.057,60 dinara za 10 dana godišnjeg odmora u 2012. godini, 170.115,20 dinara za 20 dana godišnjeg odmora u 2013. godini i 17.011,52 dinara za 1,66 odnosno 2 dana godišnjeg odmora u 2014. godini). Prihvatio je stanovište prvostepenog suda da tužiocu pripada pravo na otpremninu za period koji je proveo u radnom odnosu kod tuženog, nalazeći, međutim, da je visina osnovice za obračun otpremnine u smislu člana 159. Zakona o radu vezana za isplaćenu, dakle neto zaradu, koja zaposlenom pripada nakon upate poreza i doprinosa iz bruto zarade, a ne za obračunatu zaradu, odnosno njenu bruto vrednost u smislu člana 105. stav 2. navedenog zakona. Pored toga, kako u konkretnom slučaju tužiocu nije doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, a na tuženom je bio teret dokazivanja činjenice da tužilac svojom krivicom nije iskoristio godišnji odmor, kao pravilno je ocenio i stanovište prvostepenog suda da tužilac ima pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2012, 2013. i 2014. godinu, ali da kao osnovicu za obračun te naknade treba uzeti neto zaradu. Kako je tužilac imao pravo da drugi deo godišnjeg odmora za 2012. godinu iskoristi do 30.06.2013. godine, a tužba je podneta 03.03.2016. godine, kao neosnovan je ocenio prigovor zastarelosti potraživanja za neiskorišćeni godišnji odmor za 2012. godinu, u smislu člana 196. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije tužioca, pobijana presuda u u stavu trećem izreke je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 61/05), važećim u vreme prestanka radnog odnosa tužioca kod tuženog, bilo je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema stavu 2. istog člana, otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu. Odredbom člana 159. istog zakona, propisano je da se zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina.

Prema odredbi člana 76. navedenog zakona, ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu.

Saglasno navedenom, i prema oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da pravo na otpremninu i na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u konkretnom slučaju tužiocu pripada u neto iznosima utvrđenim dopunskim veštačenjem od 09.08.2022. godine, zbog toga što je visina osnovice za obračun istih vezana za isplaćenu zaradu, dakle, neto zaradu koja zaposlenom pripada nakon uplate poreza i doprinosa, na osnovu odredaba čl. 158. i 159. Zakona o radu i člana 76. istog zakona, pa je pravilno u delu preko tih iznosa odbijen tužbeni zahtev tužioca u stavu trećem izreke pobijane presude.

Pravilna je odluka o troškovima prvostepenog postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je našao da reviziju u ovom delu treba odbiti kao neosnovanu, pa je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po izjavljenoj reviziji tužilac nije uspeo, pa je primenom odredbe člana 153. i 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić