Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1216/23 od 17.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke, u usvajajućem delu stava drugog izreke kojim je tuženi obavezan da tužilji nadoknadi štetu umesto vraćanja na rad u visini petnaest bruto naknada zarada u novčanom iznosu od 182.439,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.11.2022. godine kao dana prvostepenog presuđenja do isplate, u stavu četvrtom izreke, kao i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos štete počev od 01.01.2016. godine do 23.11.2022. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji, te tuženom naloženo da tužilji nadoknadi štetu i parnične troškove, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. i člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući presudu u pobijanom delu na osnovu odredbi članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, niti je drugostepeni sud počinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je od uticaja, odnosno mogla bi biti od uticaja na zakonitost odluke. Zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja revizija se u konkretnom slučaju ne može izjaviti, pošto je pobijanom presudom prvostepena presuda potvrđena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je na osnovu ugovora o radu koji je zaključen 24.02.1998. godine bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu ... . U vreme zasnivanja radnog odnosa tužilje, po aktu o sistematizaciji tuženog za navedeno radno mesto bilo je predviđeno šest izvršilaca. Od 1999. godine do donošenja spornog rešenja o prestanku radnog odnosa 28.12.2015. godine tužilja je živela van teritorije Kosova i Metohije i nije bila radno angažovana, bez svoje krivice. Sve vreme je primala novčanu naknadu u skladu sa zaključcima Vlade Republike Srbije. Ministarstvo zdravlja je Kadrovskim planom za tuženog za 2013. i 2014. godinu, koji je donet 22.11.2013. godine utvrdio da od 114 zaposlenih kod tuženog na neodrđeno vreme, njih 35 nije radno angažovano, te je odredilo da će Republički fond finansirati isplatu naknada za ova lica do 31.05.2014. godine. Plan sadrži preporuku tuženom da otkaže ugovore o radu zaposlenima na određeno vreme koji se finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Na osnovu Zaključka Vlade RS od 02.10.2015. godine i dopisa Ministarstva zdravlja upućenog direktoru tuženog od 09.10.2015. godine, vezanih za racionalizaciju broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, tuženi je dana 01.12.2015. godine doneo Odluku o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena. Ovom Odlukom utvrđeno je da je za radom 31 radnika, među kojima je i tužilja, prestala potreba i da njih čine radno neangažovani radnici koji se nisu obraćali poslodavcu sa zahtevom za radno angažovanje. U Programu rešavanja viška zaposlenih koji je tuženi doneo 01.12.2015. godine, definisano je da je kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih objektivni status i to radna neangažovanost, da se radi o smanjenju broja izvršilaca, a ne i ukidanju radnih mesta. Ovim Programom utvrđeno je da je ukupan broj zaposlenih kod tuženog 156 radnika na neodređno vreme, od kojih je za 31 radnikom prestala potreba. Program sadrži kvalifikacionu strukturu viška zaposlenih, ali ne i tačan broj zaposlenih na određenim radnim mestima. Pravilnikom o sistematizaciji poslova tuženog od 27.03.2009. godine, koji je važio u vreme otkazivanja ugovora o radu, predviđen je veći broj izvršilaca na radnom mestu ... . Tužilja je rođena 1966. godine, u vreme otkazivanja ugovora o radu bila je stara 49 godina, izdržavala je troje dece rođene 1993, 1995. i 1999. godine, bruto iznos naknade koji je primala po Zaključku Vlade Republike Srbije iznosio je 12.162,60 dinara, što za 15 meseci iznosi 182.439,00 dinara.

Na osnovu navedenih činjenica, nižestepeni sudovi odluku o osnovanosti zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu zasnivaju na odredbama člana 111. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 1/2015) i člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), na osnovu kojih tuženi, zdravstvena ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odluku o osnovanosti zahteva za naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini petnaest bruto mesečnih naknada zarada, individualizovane prema prilikama tužilje u vreme otkazivanja ugovora o radu, sudovi zasnivaju na odredbama člana 191. stavova 5, 8. i 9. Zakona o radu. Po stanovištu nižestepenih sudova, organizacione promene koje uslovljavaju prestanak potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenje obima posla, koje su kao otkazni razlog navedene u spornom rešenju, moraju imati za posledicu ukidanje poslova konkretnog radnog mesta ili smanjenje broja izvršilaca na konkretnim poslovima određenog radnog mesta. Tuženi ni jednim pravnim aktom radno mesto ... nije ukinuo, niti smanjio broj izvršilaca na ovom radnom mestu na kome je tužilja zasnovala radni odnos i koje je bilo sistematizovano za više izvršilaca Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 27.03.2009. godine, već je jedini kriterijum za otkazivanje ugovora o radu bila radna neangažovanost radnika, koja nije bila posledica njihove krivice. Osporeno rešenje ne sadrži druge razloge vezane za radnu sposobnost, rezultate rada, niti status tužilje. Osim toga, kadrovskim planom Ministarstva zdravlja od 22.11.2013. godine utvrđeno je da tuženi ima ukupno 114 zaposlenih na neodređno vreme i 35 zaposlenih koji nisu radno angažovani, data je preporuka za otkazivanje ugovora o radu zaposlenima na određeno vreme, a dana 01.12.2015. godine kada je donet Program rešavanja viška zaposlenih, tuženi je imao 156 zaposlenih na neodređeno vreme, od kojih je za 31 radnika prestala potreba zbog radne neangažovanosti. Proizilazi da se iz akata tuženog koji su prethodili donošenju osporenog rešenja i iz sadržine samog rešenja ne može utvrditi koliko je bilo zaposlenih na radnom mestu ..., niti koliko je izvršilaca na tom radnom mestu ostalo nakon sprovođenja organizacionih promena, iako je to nužno pošto je Programom izričito naznačeno da se radi o smanjenju broja izvršilaca, a ne i o ukidanju radnih mesta. Pošto je radno mesto ... ostalo kao sistematizovano kod tuženog i na njemu neutvrđen broj izvršilaca, nema elemenata za zaključak zašto tužilja nije među njima. Odluku o visini naknade štete, sudovi zasnivaju na utvrđenju da je u vreme otkazivanja ugovora o radu tužilja imala 49 godina, u vreme presuđenja 56 godina, osamnaest godina staža osiguranja i da je majka troje dece, koju izdržava.

Vrhovni sud privhata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj je zasnovana pravnosnažna presuda u pobijanom delu.

Otkaz ugovora o radu od strane poslodavca iz razloga predviđenog članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, kao zakonski razlog za otkaz koji nastaje bez krivice zaposlenog, ne može biti zasnovan na diskreciji poslodavca, a u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je radna neangažovanost kao jedini primenjeni kriterijum u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih dovela u istu pravnu situaciju sve radno neangažovane zaposlene na radnom mestu ... . Naprotiv, činjenično je utvrđeno da je tuženi od kraja 2013. godine do donošenja Programa o rešavanju viška zaposlenih, zaposlio na neodređeno vreme 42 radnika, da je od 35 zaposlenih koji nisu bili radno angažovani 2013. godine kao tehnološki višak 1.12.2015. godine proglašeno njih 31. Tuženi, mada ga je sud pozivao, nije dostavio dokaze o broju izvršilaca na radnom mestu ... pre i nakon sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih, u svrhu izvođenja zaključka za koji broj izvršilaca je izvršena racionalizacija na radnom mestu ... i da li su svi bili u istom statusu kao i tužilja. Najzad, tuženi u reviziji potvrđuje činjenicu da Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta donet 2009. godine nije menjan do donošenja osporenog rešenja, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da primenjeni kriterijum radne neangažovanosti, kao jedini isključuje mogućnost utvrđenja da li su svi radno neangažovani zaposleni na radnom mestu ..., nakon sprovođenja organzacionih promena dovedeni u isti pravni položaj.

Pravilnm primenom materijalnog prava je odlučeno i o zahtevu za naknadu štete i parničnim troškovima, u kom delu revizija i ne navodi konkretizovane razloge, zbog kojih pobija pravnosnažnu presudu.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić