Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5034/21 od 21.04.2022. godine, u stavu prvom izreke odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom i trinaestom izreke. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu četrnaestom izreke pa je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog JP Elektroprivreda Srbije Ogranak Termoelektrane i kopovi Kostolac (očigledno omaškom, umesto: Ogranak „Panonske TE-TO“) radi obavljanja posla „...“, počev od 07.10.2013. godine, a da je 02.12.2018. godine preraspoređen na radno mesto ... . U stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petnaestom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 330.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, a preko dosuđenog iznosa je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv drugostepene presude u delu u kome je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavljuje tuženi, dok tužilac blagovremenom i dozvoljenom revizijom pobija drugostepenu presudu u preinačujućem delu.

Tužilac je odgovorio na reviziju tuženog, a troškove je tražio za sastav odgovora na reviziju i sudsku taksu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana, a da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi tužioca da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, jer tužilac ne obrazlaže u čemu se sastoji navedena povreda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa pravnim prethodnikom tuženog, kao i sa tuženim počev od 07.10.2013. godine do 02.12.2018. godine, obavljao poslove „...“ u bivšem privrednom društvu PANONSKE TE-TO d.o.o. Novi Sad, da bi nakon 02.12.2018. godine nastavio da obavlja poslove „...“ kod tuženog, kome je pripojena navedeno privredno društvo PANONSKE TE-TO d.o.o. Novi Sad, sada u formi ogranka tuženog. Tužiocu je dana 02.10.2019. godine prestao radni odnos zbog isteka perioda na koji je zaključen poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Prema činjeničnom utvrđenju, poslovi na kojima je tužilac bio raspoređen sistematizovani su Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u utuženom periodu obavljao poslove za kojima je postojala stalna potreba, pa njegovo radno angažovanje ima karakter radnog odnosa, zbog čega osporeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavljaju simulovane ugovore. Stoga je primenom odredbe člana 66. ZOO-a prvostepeni sud utvrdio njihovu ništavost i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, na način i u vreme kako je to određeno u izreci prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog suda u pogledu utvrđene ništavosti pobijanih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, nalazeći da se sa strane tuženog radi o zloupotrebi prava, te da je potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilac bio raspoređen bila stalna, a ne privremena. Međutim, u delu u kom je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, drugostepeni sud je stanovišta da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Drugostepeni sud se poziva na Zakon o budžetskom sistemu kojim je utvrđena zabrana zasnivanja radnog odnosa kod korisnika javnih sredstava, među kojima je i tuženi, zbog čega se prema nalaženju tog suda, u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe o preobražaju radnog odnosa. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Takođe, drugostepeni sud je preinačio i odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je tužiocu umesto iznosa od 1.043.250,00 dinara dosuđenog prvostepenom odlukom, dosudio iznos od 330.750,00 dinara, nalazeći da prvostepeni sud nije pravilno primenio Tarifni broj 14. stav 4. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Ne mogu se prihvatiti razlozi drugostepenog suda na osnovu kojih je preinačio prvostepenu presudu, jer nisu zasnovani na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa, pozivom na odredbe Zakona o budžetskom sistemu. Navedenim zakonom, između ostalog, utvrđuju se fiskalni principi, pravila i procedure na osnovu kojih se ustanovljava fiskalni okvir, kako bi se obezbedila dugoročna održivost fiskalne politike. U tom smislu, u skladu sa Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13), u članu 27e je odredba kojom se propisuje da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine, a kasnijim izmenama i dopunama taj period je produžen do 31. decembra 2020. godine. Međutim, drugostepeni sud nije vodio računa o vremenskom važenju navedene odredbe. Zakon o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu kojim je ova odredba ustanovljena, počeo je da se primenjuje 07.12.2013. godine, dok je tužilac prvi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova za koji je utvrđeno da je ništav, zaključio sa pravnim prethodnikom tuženog dana 04.10.2013. godine. Stoga, prilikom ispitivanja uslova i ograničenja za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u vreme kada je tužilac počeo da obavlja rad kod pravnog prethodnika tuženog, ne mogu se primenjivati zakonske norme koje u tom momentu nisu bile na snazi, zbog čega je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Dakle, pravilna je odluka prvostepenog suda kojom je utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 07.10.2013. godine, jer u tom trenutku nije bilo zakonskih smetnji za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme ustanovljene tek Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13), i kasnijim izmenama i dopunama ovog zakona.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Dalje je Vrhovni kasacioni sud odlučivao o reviziji tuženog i utvrdio da nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalnopravne odredbe kojima je regulisan rad van radnog odnosa zasnovan ugovorom o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Navedeni institut regulisan je odredbama člana 197. Zakona o radu i nižestepeni sudovi su pravilno tumačili smisao i cilj ovog instituta kao zakonom uređenog pravnog odnosa na osnovu kog poslodavac može angažovati lice za obavljanje poslova privremenog karaktera. U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac počev od 04.10.2013. godine sa tuženim (i njegovim pravnim prethodnikom) sukcesivno zaključivao više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na osnovu kojih je tužilac faktički obavljao poslove u kontinuitetu, i to poslove koji su sistematizovani, što ukazuje da se ne radi o privremenim i povremenim poslovima. Sve navedeno upućuje na zaključak da je tuženi zloupotrebio institut ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova za radno angažovanje tužioca na poslovima koji su sastavni deo redovnih radnih procesa kod tuženog, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se radi o simulovanim ugovorima iz člana 66. stav 2. ZOO-a, koji ne proizvode pravno dejstvo ugovora o radu na određeno vreme. Naprotiv, na osnovu odredbe člana 31. stav 2. Zakona o radu, smatra se da je u takvim uslovima poslodavac sa zaposlenim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme.

Zato je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a doneo odluku u stavu četvrtom izreke.

Nije osnovana revizija tužioca u delu u kom pobija drugostepenu presudu u stavu trećem izreke, kojim je preinačena prvostepena odluka o troškovima postupka. Pravilno drugostepeni sud nalazi da se na obračun tužiočevih troškova na ime zastupanja od strane punomoćnika advokata ne može primeniti Tarifni broj 14. stav 4. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata na način kako to čini prvostepeni sud. Tužilac nema pravo na uvećanje troškova od po 50% za drugi i svaki naredni zahtev (ukupno 13 zahteva), jer je tužilac postavio dva zahteva: za utvrđenje ništavosti i preobražaj radnog odnosa. Broj ugovora o radu koji se pobija tužbenim zahtevom nije od uticaja na prirodu samog zahteva koji vodi utvrđenju da je tužilac još prvim pobijanim ugovorom zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, pa je stoga pravilna odluka drugostepenog suda kojom je troškove tužioca dosudio na opisani način, uz pravilnu primenu Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i prilikom utrđivanja vrste i broja radnji preduzetih od strane punomoćnika tužioca.

U skladu sa navedenim, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a doneo odluku kao u stavu trećem izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji u pogledu glavnog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 165. stav 2 i 163. ZPP-a obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 50.000,00 dinara na ime sastava revizije (33.000,00 dinara uvećano za 50% po osnovu drugog zahteva, u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužilac nema pravo na uvećanje od po 50% za 13 postavljenih zahteva, a iz napred navedenih razloga, niti pravo na uvećanje od 100% shodno Tarifnom broju 16. stav 2 Tarife (komplikovani slučaj). Takođe, tužiocu nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi u revizijskom postupku jer tužilac ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP-a, dok troškovi na ime odgovora na reviziju nisu dosuđeni tužiocu jer se ne radi o troškovima koji su bili potrebni za odlučivanje o reviziji tuženog u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPPa.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić