U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca LEGALELO SP. ZOO. Varšava, Republika Poljska, čiji je punomoćnik Nenad Trifković, advokat u ..., protiv tuženog LIMUN ŽUT DOO Beograd, čiji je punomoćnik Vladimir Milošević, advokat u ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 5.068.549,00 evra, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 7554/22 od 01.02.2023. godine, u sednici veća održanoj 18.04.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog Apelacionog suda 3Pž 7554/22 od 01.02.2023. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je presudom 3Pž 7554/22 od 01.02.2023. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 1953/21 od 05.07.2022. godine, kojom je Privredni sud u Novom Sadu ukinuo rešenje o izvršenju istog suda IIV 1475/2020 od 08.12.2020. godine, odbio tužbeni zahtev kojim tužilac traži da sud naloži tuženom da tužiocu isplati 5.068.549,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i zahtev za troškove postupka, te naložio tužiocu da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 1.205.487,20 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred prvostepenim i pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23) i zaključio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ističe bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred prvostepenim sudom, što nije dozvoljeni revizijski razlog prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. Nadalje, revident ističe da drugostepeni sud nije uzeo u razmatranje da tuženi dokumentaciju koju je priložio za dokaz u prvostepenom postupku nije dostavio u izvornom originalnom prepisu, već preuzimanjem sa sajta i odštampanu preko opcije forward, koja dozvoljava izmene i dopune sadržine imejl prepiske. Ovim revident u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što prema odredbama člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, takođe nije dozvoljeni revizijski razlog, jer se ne radi o slučaju iz člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku. I ostali navodi tužioca kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje nisu od značaja iz istih razloga. Razlozi kojima revident osporava utvrđeno činjenično stanje zasnivaju se na okolnosti da prvostepeni sud nije smatrao validnom dokumentaciju u prepisu overenom od javnog beležnika. S jedne strane, ocenu dokaza sproveo je prvostepeni sud, u prvostepenom postupku, pa osporavanje te ocene nije dozvoljen revizijski razlog. Sa druge strane, na takvoj oceni zasniva se činjenično stanje, koje se takođe ne može pobijati u reviziji. Drugostepeni sud je ocenio navode žalbe koje je tužilac izneo, a kojima osporava ocenu izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda, te u tom smislu nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, koja bi bila od značaja za pravilnost odluke.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tužilac je zasnovao tužbeni zahtev na ugovoru koji su po njegovim navodima zaključile parnične stranke 16.12.2019. godine i na tri računa na osnovu kojih je tužilac inicirao izvršni postupak predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, po kojima od tuženog potražuje ukupan novčani iznos kao u tužbenom zahtevu. Ugovor na koji se tužilac poziva prati i Prilog 1. od 16.12.2019. godine. Tužilac je sudu dostavio primerak navedenih isprava overen od strane javnog beležnika, koju overu je izvršila javnobeležnička pripravnica, pod brojem OPU-II 2162-20 dana 08.09.2020. godine. Na pečatu javnog beležnika i potpisu javnobeležničkog pripravnika stoji da je kopija istovetna sa dvojezičnom kopiranom ispravom koja je napisana na kompjuterskom štampaču i koja se sastoji od 12 strana. Sudu nije pružen na uvid original ugovora, iako je to sud tražio rešenjem od 22.02.2002. godine. Prvostepeni sud je zaključio da javnobeležnička overa i prilog ne sadrže potvrdu o tome da je istu svojeručno potpisala AA i da javnobeležnička overa potvrđuje identičnost sa kopiranom ispravom, a da to znači da je kopija verna kopiji, što je bespredmetno. Stoga, prvostepeni sud ne prihvata ugovor koji je dostavio tužilac i prilog tog ugovora. Tuženi je sporio da je ikada zaključen ugovor između parničnih stranaka. Osim toga, istakao je da potraživanje iz verodostojnih isprava na osnovu kojih je doneto rešenje o izvršenju nije nastalo, da nikakve usluge nisu izvršene od strane tužioca u korist tuženog. Prvostepeni sud polazi od zaključka da tužilac nije pružio dokaze o tome da li je nastanku ugovora od 16.12.2019. godine prethodila bilo kakva pismena, odnosno usmena komunikacija stranaka, da li je tuženi u svojini imao nepokretnost koju bi tužiocu poverio na upravljanje, niti je pružio dokaz o tome kako je izgledao sedmični prikaz ponuda klijentu koji je proizvod traganja za ponudama za prodaju nepokretnosti, niti u kojim je državama tužilac eventualno tragao za nepokretnostima kako bi ih prikazao tuženom. U bitnom, prvostepeni sud utvrđuje da tužilac nije dokazao postojanje potraživanja, jer nije dokazao da postoje nepokretnosti kojima bi on upravljao, odnosno kojima upravlja i da je u periodu od 16.12.2019. godine tuženom pružio ma kakve usluge. Naime, računi koje je tužilac izdao na teret tuženog glase: račun od 03.01.2020. godine na iznos od 1.763.015,00 evra bez PDV uz naznaku pružanja konsalting usluga u vezi sa menadžmentom nekretnina, traganje za ponudama za prodajom i obezbeđenjem sedmičnog prikaza ponuda klijentu, zastupanje klijenta prilikom kupovine nekretnine i upravljanje nekretninom u roku od godinu dana od datuma kupovine te nekretnine u ime i za račun klijenta; račun od 15.01.2020. godine na iznos od 1.314.359,00 evra bez PDV sa istim navedenim uslugama kao i u računu od 03.01.2020. godine i račun od 21.01.2020. godine na iznos od 1.991.175,00 evra bez PDV sa istim navedenim uslugama kao i prethodno opisani računi. Nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije predložio nijedan dokaz da je fakturisane usluge pružio tuženom. Tako nešto ne proizilazi ni iz jednog od dokaza koji su dostavljeni u postupku, pri čemu je tužilac povukao dokazni predlog za saslušanje u svojstvu svedoka AA. Drugostepeni sud zaključuje da sam sporni ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, ali je na tužiocu teret dokazivanja da je svoje obaveze iz ugovora, za koje je fakturisao cenu i izvršio, a da to tužilac nije dokazao. To je razlog odbijanja tužbenog zahteva.

Revident ponavlja navode žalbe koji se tiču neopravdanosti razloga za neprihvatanje overene kopije ugovora i priloga uz ugovor. Međutim, ni u reviziji tužilac ne ukazuje ni na jedan razlog prema kome bi se doveo u pitanje zaključak nižestepenih sudova o nedokazanosti osnova potraživanja tužioca po predmetnim fakturama.

U situaciji kada prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza zaključuje da tužilac nije dokazao postojanje osnova svog potraživanja po tužbenom zahtevu, jer nije dokazao da je među parničnim strankama zaključen ugovor o pružanju usluga, niti je dokazao da je tuženom pružio ma kakve usluge od onih koje je fakturisao, to je tužbeni zahtev neosnovan.

Zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva nije doveden u pitanje navodima revizije, već revident protivno odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku za revizijske razloge ističe pogrešnu ocenu izvedenih dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

Prema činjeničnim zaključcima nižestepenih sudova, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev, jer se za njegovu osnovanost ne stiču uslovi iz odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je revizija tužioca odbijena kao neosnovana po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić