Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 251/23 od 09.01.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Nikole Boroja, pa je presuda Osnovnog suda u Vranju K 228/22 od 11.10.2023. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Nikola Boroja, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP u vezi člana 137. stav 1. KZ i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP), sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude u delu u kome se odnose na ovog okrivljenog i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odluku.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kome se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u optužnom aktu, a ni u izreci prvostepene presude nije jasno opredeljena radnja kojom je okrivljeni AA učinio krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ, odnosno da li je to zlostavljanje ili postupanje na način na koji se vređa ljudsko dostojanstvo. U zahtevu se navodi da izreka presude sadrži obe radnje (zlostavljanje i vređanje ljudskog dostojanstva), dok je radnja izvršenja ovog krivičnog dela zakonom propisana kao alternativna radnja, a da pojam zlostavljanje podrazumeva preduzimanje radnji koje kod oštećenog prouzrokuju određene telesne ili duševne patnje slabijeg intenziteta i koje ne predstavljaju laku telesnu povredu (optužnim aktom je okrivljenom stavljeno na teret da je izvršenjem ovog krivičnog dela okrivljeni prouzrokovao posledicu u vidu lake telesne povrede – nagnječenja predela grudnog koša), pa iz datog opisa radnje okrivljenog proizilazi da nema bitnih elemenata krivičnog dela iz člana 137. stav 1. KZ, jer su radnje okrivljenog, kako je to presudom utvrđeno, prouzrokovale laku telesnu povredu.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, na istu povredu krivičnog zakona sa istovetnim obrazloženjem odbrana okrivljenog ukazivala je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je ocenio ove žalbene navode neosnovanim i o tome na strani 3. stav 1. i 2. obrazloženja svoje odluke, izneo dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, međutim, u obrazloženju navedene povrede branilac okrivljenog navodi da nije utvrđeno kako je nastao video snimak događaja sa CD-a, jer je evidentno da nije u pitanju sigurnosna kamera i da se na snimku vidi samo događaj koji ide u prilog okrivljenom – oštećenom BB, pa se radi o dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati presuda. Iako je zahtev u ovom delu podnet iz formalno dozvoljenog razloga – član 438. stav 2. tačka 1) ZKP, u suštini se u obrazloženju navedene povrede ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), koje, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je Vrhovni sud podneti zahtev u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA navodi se da je za postojanje krivičnog dela za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim neophodno utvrđivanje da li se određeno postupanje može smatrati kao vređanje ljudskog dostojanstva, uz neophodno vrednovanje sa aspekata standarda shvatanja sredine i običaja, te nije dovoljno samo da pasivni subjekat oseti da mu je povređeno ljudsko dostojanstvo, već je neophodno objektivno vrednovanje, a da sam oštećeni BB nije ukazao da mu je postupanje okrivljenog AA prouzrokovalo povredu ljudskog dostojanstva. U zahtevu se navodi i da je veštak dr Bogdan Manasijević u svom nalazu naveo (suprotno od onoga što se tvrdi u presudi) da je moguće da se radio o mehaničkoj sili slabijeg intenziteta, pa je nejasno na osnovu čega je sud opredelio stepen mehaničke sile u izreci presude, da na strani okrivljenog AA nije postojala svest i htenje da izvrši predmetno krivično delo, a njegov umišljaj nije bio usmeren da zlostavlja ili vređa ljudsko dostojanstvo, već je, a što proizilazi iz video snimka, kada mu je okrivljeni – oštećeni BB prebacio ruku preko ramena, koju radnju je okrivljeni AA shvatio kao zahvat poznat kao „španska kragna“, a nakon psovki i pretnji koje mu je uputio okrivljeni – oštećeni BB, upravo zbog toga i reagovao, tako što je uhvatio oštećenog i odbacio ga od sebe. Iznetim navodima, po nalaženju Vrhovnog suda, ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama (član 440. ZKP), što, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je podneti zahtev i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić