.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 16741/2022
15.06.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelica Bošković advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Kraljevu, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr 427/2021 od 09.06.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 15.06.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr 427/2021 od 09.06.2022. godine.
PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Čačku Gžrr 427/2021 od 09.06.2022. godine tako što SE ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 55/20 od 18.02.2021. godine, u prvom i trećem stavu izreke, a ODBIJA zahtev tužene za naknadu troškova postupka u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova postupka po reviziji isplati tužiocu iznos od 18.000,00 dinara u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 427/2021 od 09.06.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 55/20 od 18.02.2021. godine u prvom i trećem stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Čačku I 5904/13, u visini neisplaćene razlike zarade za period od januara 1997. godine do avgusta 2003. godine, u mesečnim iznosima po rešenju o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2014. godine, troškova parničnog postupka u iznosu od 47.062,15 dinara i troškova izvršenja u iznosu od 15.581,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.04.2018. godine do isplate (tačka jedan) i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka (tačka dva). Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).
Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi usaglašavanja prakse domaćih sudova u sporovima za naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava i odlukama Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak, u kojem je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku (odluke Už 807/2015 od 11.01.2018. godine; Už 8232/2015 od 24.11.2016. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).
Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i još sedam izvršnih poverilaca su 31.12.2013. godine pokrenuli izvršni postupak protiv izvršnog dužnika Fabrike reznog alata AD iz Čačka i njegovih zavisnih društava radi naplate novčanih potraživanja iz radnog odnosa, dosuđenih izvršnim ispravama. Izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2014. godine, koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja na sredstvima na računima izvršnih dužnika, ali nije sprovedeno. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 198/16 od 09.12.2016. godine, ispravljenim rešenjem od 02.02.2017. godine, usvojen je prigovor izvršnog poverioca (tužioca) i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u označenom izvršnom postupku. Podneskom od 26.10.2018. godine izvršni poverilac je predložio da se izvršenje sprovede prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika i na nepokretnoj imovini izvršnog dužnika Fabrike reznog alata AD iz Čačka jer su ostali izvršni dužnici prestali da postoje, a u podnescima od 09.08. i 12.08.2019. godine predložio je da se izvršenje sprovede i popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Zaključkom izvršnog suda od 06.03.2020. godine postupak sprovođenja izvršenja nastavljen je pred javnim izvršiteljem. Tužilac nije naplatio svoje novčano potraživanje u izvršnom postupku.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, članova 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, članova 2, 4, 22 i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio naknadu materijalne štete u visini novčanog potraživanja dosuđenog izvršnom ispravom, radi čije prinudne naplate je u izvršnom postupku doneto rešenje o izvršenju. Po stanovištu tog suda, donošenjem rešenja kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ispunjen je materjialnopravni uslov za podnošenje tužbe radi nankade materijalne štete protiv tužene države, čija odgovornost za štetu je objektivna.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, naknada imovinske štete proistekle iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije satisfakcija, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete, a u konkretnom slučaju nije dokazana uzročno-posledična veza tražene štete sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je neadekvatno postupanje suda isključivi razlog zbog kojeg tužilac nije mogao naplatiti svoje novčano potraživanje u izvršnom postupku. Po nalaženju drugostepenog suda, tužilac nije dokazao da je izvršni dužnik u vreme pokretanja izvršnog postupka imao dovoljno sredstava u svojoj imovini i da je, poštujući redosled isplate, mogao naplatiti svoje potraživanje da je izvršni sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom. S`tim u vezi, taj sud ukazuje da je tužilac tek krajem 2018. godine, a zatim i tokom 2019. godine predložio promenu sredstva izvršenja.
Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su tužiočevi navodi da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.
Tužilac je donošenjem rešenja kojim je usvojen njegov prigovor za ubrzanje izvršnog postupka, saglasno članu 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stekao pravo na pravično zadovoljenje i pravo da u skladu sa članom 31. stav 1. tog zakona podnese tužbu protiv tužene države za naknadu imovinske štete. Prema članu 31. stav 3. navedenog zakona, odgovornost tužene Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna. Objektivna odgovornost za štetu zasniva se na postojanju uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Međutim, u brojnim predmetima Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Srbiju, kao i odlukama Ustavnog suda izražen je stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema preduzećima sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao subjetima pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnim sudskim odlukama koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava. Takav stav prihvatio je i revizijski sud u pravnom zaključku od 12.01.2019. godine o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz prethodno utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Iz tih razloga, preinačena je presuda drugostepenog suda tako što je odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Po stavu revizijskog suda, zasnovanom na odlukama Evropskog suda za ljudska prava i odlukama Ustavnog suda, kada je reč o izvršenju pravnosnažnih sudskih odluka donetih protiv lica koja ne uživaju dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, tužena država nema mogućnosti da se poziva na nemaštinu dužnika kao opravdanje za neizvršenje tih odluka (odluka u predmetu R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije).
Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.
Tužilac je uspeo u postupku po reviziji i zato ima pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, zbog čega je primenom članova 153. stav 1. i 154. u vezi sa članom 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
