Protiv pravnosnažne drugostepene presude je dozvoljenu i blagovremenu reviziju izjavio tuženi, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/23-dr. zakon) i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nisu osnovani navodi revizije kojima tuženi ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku time što je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev. Ovaj revizijski razlog revident obrazlaže navodima da prema stanju u spisima predmeta tužilac od tuženog potražuje iznos od 85.000 evra po dva osnova - po osnovu zajma od 5.000 evra za koje tvrdi da su tuženom pozajmljeni 13.12.2004. godine i 80.000 evra za koje tvrdi da su tuženom pozajmljeni 23.04.2005. godine, o kojim činjeničnim tvrdnjama su izvođeni dokazi. U okviru tih činjeničnih tvrdnji tužioca su se sudovi morali kretati kod odlučivanja o tužbenom zahtevu. Međutim, smatra da je Apelacioni sud iz priloženih dokaza tuženog iz konteksta izvukao činjenicu da je tužilac u nekom ranijem periodu učestvovao, ili hteo da učestvuje u izgradnji objekta na Dunavu, u ... i da je povodom toga supruzi tuženog dao na zajam iznos od 30.000 evra, o kom iznosu nije bilo govora u prvostepenom postupku, niti je taj iznos potraživan od strane tužioca. Zahtev za tim iznosom nikada nije postavljen u formi tužbenog zahteva. Radi se o sasvim drugom pravnom poslu i drugom pravnom osnovu, te drugim činjenicama i okolnostima o kojima se tuženi nije izjašnjavao jer za tako nešto nije bilo potrebe. Naprotiv, Apelacioni sud je dosudio tužiocu iznos od 35.000 evra po osnovu povraćaja novca uloženog u izgradnju objekta na Dunavu. U tome se sastoji prekoračenje tužbenog zahteva. Tuženi smatra i da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka u tom smislu da sud nije pružio tuženom mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke, odnosno o sasvim drugom osnovu i tužbenom zahtevu.

Protivno navodima revidenta, revizijski sud ocenjuje da se drugostepeni sud kretao u granicama postavljenog tužbenog zahteva, saglasno odredbama člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja u kome je svakoj stranci pružena mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke, saglasno odredbama člana 4. i člana 5. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na osnovu kog je doneta pobijana drugostepena presuda u usvajajućem delu, tužilac i njegova supruga su se viđali sa tuženim i suprugom tuženog, sada pokojnom, koja je bila sestra od ujaka tužiocu, između ostalog tako što su tužilac i njegova supruga boravili kod tuženog i njegove, sada pokojne supruge, a i u vremenu od dolaska tužioca u Beograd 22.04.2005. godine do odlaska u ... 25.04.2005. godine. Tužilac tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da je pozjamio tuženom ukupan iznos od 85.000 evra, tako što je 13.12.2004. godine tuženom predao iznos od 5.000 evra kao pozajmicu za ulaganje u plac na kom je tuženi planirao da napravi salon za prodaju automobila, a zatim da je tuženom 23.04.2005. godine u svom stanu u Beogradu predao ukupan iznos od 80.000 evra, od kog je 30.000 evra trebalo da se uloži u radove na kući na Dunavu čiji je vlasnik bila supruga tuženog, a 50.000 evra u pokretanje posla u vezi salona za prodaju automobila. Tuženi ne osporava da je tužilac dana 13.12.2004. godine dao iznos od 5.000 evra, ali osporava da je taj iznos dat njemu na zajam, već tvrdi da je taj novac dao supruzi tuženog na ime troškova koje su imali u vezi boravka tužioca i da je to odnos između tužioca i sada pokojne supruge tuženog. Tuženi ne osporava ni da je tužilac pred odlazak u ... dao iznos od 30.000 evra, ali takođe osporava da je taj novac dat na zajam tuženom, već ističe da je taj novac tužilac dao na poklon sada pokojnoj supruzi tuženog radi izvođenja radova na kući na Dunavu. Predaju iznosa od 50.000 evra tuženi osporava u potpunosti.

Prema sadržini spisa predmeta i razloga drugostepene presude činjenice na kojima je tužilac zasnovao tužbeni zahtev uključivale su i to da je tužilac tuženom predao iznos od 5.000 evra kao pozajmicu za ulaganje u plac na kom je tuženi planirao da napravi salon za prodaju automobila, a i predaju iznosa od 30.000 evra koje je trebalo da uloži u radove na kući na Dunavu čiji je vlasnik bila supruga tuženog i o tim činjenicama se izjašnjavao tuženi tokom postupka i pružao dokaze kojima je osporavao te činjenice, kao i ukupan činjenični osnov tužbenog zahteva za ispunjenje novčanog potraživanja od ukupno 85.000 evra.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi upravo analizirao argumente koje su izneli tužilac i tuženi po pitanju da li je tužilac pozajmio tuženom novčani iznos i koliki. Ne može se prihvatiti tvrdnja revidenta da je drugostepeni sud odlučio o tužbenom zahtevu izvan konteksta predmeta, odnosno izvan činjeničnih okolnosti predmeta i tvrdnji stranaka, tužioca i tuženog. Drugostepeni sud je pravilno u podlogu svoje odluke o tužbenom zahtevu uzeo one okolnosti koje je tužilac naveo, a i tuženi se o njima izjašnjavao, i o postojanju tih činjenica je izveo zaključak ocenom izvedenih dokaza, među kojima su i iskazi svedoka i sadržina pismena koje je tuženi u više navrata podneo za dokaz, pisma koje je tužilac uputio tuženom. Ne radi se o sasvim drugom pravnom poslu, odnosno sasvim drugom pravnom osnovu i drugim činjenicama i okolnostima o kojima se tuženi nije izjašnjavao, kako to revident prikazuje, već o činjenicama u okviru kojih su se ove parnične stranke kretale tokom postupka i predlagale dokaze i izjašnjavale se. O osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu novčanog iznosa od 85.000 evra drugostepeni sud je odlučio na osnovu rezultata raspravljanja između tužioca i tuženog, i to o svim činjenicama koje čine osnovu spora, a koje su navodili i tužilac i tuženi, pa je tako sud raspravio i da li je tužilac tuženom dao 5.000 evra i 30.000 evra, u određene svrhe kako je to utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženom i njegovoj sada pokojnoj supruzi dao 30.000 evra radi ulaganja u radove u kući na Dunavu, u vreme kada su tuženi i njegova supruga bili u braku i živeli u zajedničkom domaćinstvu. Radovi na kući nisu izvedeni, a parcela na kojoj je objekat trebalo da se gradi i stari objekat na toj parceli su predmet zaostavštine iza pokojne supruge tuženog, koju zaostavštinu je nasledio tuženi. Tužilac je tuženom pozajmio 5.000 evra radi ulaganja u posao tuženog.

Protivno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno raspravio pravnu prirodu davanja tužioca tuženom i njegovoj sada pokojnoj supruzi. U suštini nije bilo spora među strankama o visini tih davanja, niti da su ona učinjena, a spor se sveo na pitanje da li je tužilac novac dao supruzi tuženog ili i tuženom, i da li je taj novac dao kao poklon ili pozajmicu u tačno određene svrhe. Drugostepeni sud je pravilno ocenom izvedenih dokaza zaključio da je iznos od 30.000 evra dat radi ulaganja u radove na kući na Dunavu, s tim da eventualno i tužilac stekne udeo u tom objektu. U suštini je dat radi podmirenja potreba zajedničkog života tuženog i njegove supruge u braku, jer bi novosagrađeni objekat koristila cela porodica. Iznos od 30.000 evra dat je u konkretne svrhe, koja se svrha nije ostvarila, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da su to iznosi koji su ostali u imovini tuženog bez osnova, a da tužilac ima pravo da od tuženog zahteva njihov povraćaj, pozivom na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da za ovako dati novac odgovaraju i tuženi i za života supruga tuženog u smislu člana 187. Porodičnog zakona, a zatim u smislu člana 222. Zakona o nasleđivanju za deo obaveze supruge odgovara tuženi kao njen naslednik. Sve ovo kod nedokazane tvrdnje tuženog da je tužilac poklonio navedeni iznos njegovoj sada pokojnoj supruzi. Dakle, osnov obaveze tuženog za 5.000 evra jeste u ugovoru o zajmu, a osnov za vraćanje iznosa od 30.000 evra u sticanju bez osnova.

Revizijski sud je ocenom sadržine spisa predmeta i razloga drugostepene presude stekao uverenje da je u podlozi tužbenog zahteva za isplatu novčanog iznosa celokupan činjenični osnov koji je predmet raspravljanja, a to su i navodi da je tužilac dao tuženom 5.000 evra za početak posla tuženog i navod da je 30.000 evra dao za izgradnju kuće na Dunavu, te da je o osnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud pravilno odlučio s obzirom na rezultate celokupnog raspravljanja. Prema stanju u spisima predmeta, tuženi se izjašnjavao u iskazima pred sudom (20.06.2012. godine) o davanjima tužioca 13.12.2004. godine u iznosu od 5.000,00 evra, tvrdeći da je taj iznos dao supruzi tuženog na ime troškova koje su imali, i 23.04.2005. godine u iznosu od 30.000,00 evra tvrdeći da je taj iznos tužilac dao supruzi tuženog za adaptaciju kuće, ali na poklon. Osim iskaza tuženog, izvođeni su i drugi dokazi, pa i čitanje pisma tužioca koji dokaz je izneo tuženi. Na osnovu tako raspravljenih činjenica, drugostepeni sud je krećući se u granicama tužbenog zahteva doneo odluku, pravilnom primenom materijalnog prava koju prihvata Vrhovni sud.

Kod takvog stanja stvari odbijena je revizija tuženog kao neosnovana po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić