Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (iz čije sadržine, između ostalog, proizilazi da je izjavljena i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom) i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozača autobusa br. .. u Sektoru saobraćaja - Saobraćajni pogon - grupa saobraćajne eksploatacije na osnovu ugovora o radu od 23.09.2003. godine Predmetnim rešenjem tuženog od 13.02.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, sa pratećim aneksima, zbog učinjene povrede radne obaveze dana iz člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. Zakona o radu, člana 77. stav 1. tačka 1. alineja 1. i alineja 5. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine i tačke 14. pod 3. i 4. ugovora o radu od 23.09.2003. godine. Iz razloga što kao vozač autobusa (kod tuženog) dana ...2016. godine nije vožnju obavljao uz maksimalnu opreznost, pa je upravljajući autobusom (bliže opisanim u tom rešenju) postupio suprotno članu 49. alineja 1. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 02.06.2016. godine. Toga dana kao prvi po redu, na liniji .., ... - ... , po rasporedu rada u vremenu od 10,25 do 17,45 časova prilikom dolaska autobusom na terminus „...“ (iz smera ulice ...) oko 14,35 časova nije obratio dovoljnu pažnju na način upravljanja vozilom i na pešaka, s obzirom na to da je približavajući se stajališnom mestu, umesto da se kreće u levo (prateći kolovoz u okviru terminusa) nastavio kretanje pravo, tako da se sa prednjim desnim točkom popeo na trotoar preko ivičnjaka i na taj način svojom krivicom prednjim desnim delom autobusa udario pešaka, koji se nalazio na trotoaru stajališnog mesta na udaljenosti oko 1 metar od ivice, a koji je u momentu kontakta bio okrenut leđima autobusu. Tom prilikom je došlo do povređivanja navedenog lica i oštećenja autobusa kojim je upravljao tužilac. Saslušanjem više svedoka, uključujući i sudskog veštaka za bezbednost saobraćaja, čijim iskazima je prvostepeni sud poklonio veru, utvrđeno je da je vozilo kojim je tužilac upravljao bilo ispravno (proverom na vanrednom tehničkom pregledu izvršenom sutradan po nalogu policije, kontrolom kompjutera i punjenja alternatora), da je sutradan odmah pušteno u rad, dok je pregledom kamera u vozilu utvrđeno da je do nezgode došlo nepažnjom vozača. Upozorenje na povredu radne obaveze od 24.10.2016. godine uručeno je tužiocu 31.10.2016. godine, na koje se izjasnio 04.11.2016. godine. Tužilac je odbio prijem rešenja o otkazu u prostorijama poslodavca, o čemu je tuženi sačinio službenu belešku 20.02.2017. godine u prisustvu više svedoka. Nakon toga, izostala je završna radnja – objavljivanje rešenja o otkazu ugovora o radu na oglasnoj tabli u radnoj sredini.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu (stav prvi izreke), jer tuženi kao poslodavac nije sproveo zakonom propisan postupak za prestanak radnog odnosa s obzirom da nije tužiocu dostavio rešenje o otkazu ugovora o radu na način predviđen odredbama člana 185. stavovi 2. i 3. Zakona o radu. Imao je u vidu da je tuženi pokušao da dostavi tužiocu rešenje o otkazu ugovora o radu ličnim uručenjem u prostorijama poslodavca, pa pošto je tužilac odbio da ga primi, tuženi je sačinio pisanu službenu belešku o neuspelom ličnom dostavljanju, pri čemu je izostala i završna radnje propisanog načina dostavljanja – objavljivanje rešenja o otkazu ugovora o radu na oglasnoj tabli u radnoj sredini, nakon čega bi se, kada od objavljivanja istekne 8 dana, dostavljanje smatralo izvršenim, saglasno navedenim zakonskim odredbama. Iako je bio stanovišta da je tuženi svojom krivicom, usled nepažnje, učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret tako što je upravljajući autobusom stvorio opasnu situaciju u kojoj je došlo do povređivanja pešaka na stajalištu, prvostepeni sud je koristeći zakonsko ovlašćenje iz odredbe člana 191. stavovi 7. i 8. Zakona o radu odbio zahtev tužioca za vraćanje na rad (stav drugi izreke), smatrajući da bi se time uputila pogrešna poruka ostalim zaposlenima kod poslodavca da će se tolerisati ovakve situacije (stvaranje rizika za ugrožavanje bezbednosti drugih učesnika u saobraćaju). Kako je poništio rešenje o otkazu ugovora o radu, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu umesto vraćanja na rad naknadi štetu u vidu tri neto zarade (supsticiona reintegracija), koje je ostvario u mesecu koji prethodni mesecu u kome mu je prestao radni odnos ceneći na osnovu člana 191. Zakona o radu relevantne činjenice (stav treći izreke).

Kako sud nije ovlašćen da odlučuje o raspoređivanju zaposlenih na konkretno radno mesto, jer je to u isključivoj nadležnosti poslodavca i vrši se ugovorom o radu, odnosno aneksom ugovora o radu, prvostepeni sud je odbacio tužbu tužioca u delu zahteva za raspoređivanje na poslove vozača autobusa SL.br. .. u Sektoru saobraćaja - saobraćajnih pogona - grupa saobraćajne eksploatacije (stav četvrti izreke).

Drugostepeni sud je bio stanovišta, kao i prvostepeni sud, da je postojao osnov za otkaz ugovora o radu jer je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret otkaznim rešenjem od 13.02.2017. godine. Međutim, suprotno stanovištu prvostepenog suda, po oceni drugostepenog suda tuženi jeste ispoštovao zakonom propisanu proceduru za prestanak radnog odnosa imajući u vidu da je tužiocu dana 31.10.2016. godine uručio upozorenje .. od 24.10.2016. godine, na koje se tužilac izjasnio, da je po odbijanju tužioca da primi rešenje o otkazu, tuženi o tome dana 20.02.2017. godine sačinio službenu belešku u prisustvu više svedoka, nakon čega je rešenje o otkazu ugovora o radu objavio na svojoj oglasnoj tabli dana 22.02.2017. godine, uz sačinjenu službenu belešku da je predmetno rešenje bilo istaknuto na oglasnoj tabli osam dana odnosno do 02.03.2017. godine. Imao je u vidu da tužilac u toku postupka nije ni osporavao prijem rešenja o otkazu ugovora o radu, priloživši ga uz tužbu, niti je tokom postupka ukazivano na neblagovremenst tužbe, zbog čega je dokaze o isticanju rešenja o otkazu na oglasnoj tabli i sačinjavanju službene beleške o tome tuženi dostavio sudu tek uz žalbu. Stoga je drugostepeni sud žalbu tuženog usvojio, pa je preinačio prvostepenu presudu kako u delu za poništaj otkaznog rešenja, tako i u delu za naknadu štete tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca u ovom delu. Dok je žalbu žalbu tužioca u preostalom delu odbio i potvrdio prvostepenu presudu (odbijanje zahteva za vraćanje na rad i odbačaj tužbe u delu zahteva za vraćanje na poslove vozača autobusa).

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Naime, u osnov presude kojom drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu uzima se ono činjenično stanje na kojem je ta presuda zasnovana, ili činjenično stanje koje je utvrdio drugostepeni sud prema rezultatu dokazivanja koje je pred njim izvedeno. Ako povodom žalbe nije održana rasprava, načelo neposrednosti nalaže da drugostepeni sud u osnov svoje preinačujuće presude uzme činjenice na kojima je zasnovana prvostepena presuda, a u protivnom je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka. Od tog pravila zakon predviđa odstupanja u slučaju da je prvostepeni sud svoje uverenje o činjenicama zasnovao isključivo na posredno izvedenim dokazima i ispravama, kada te dokaze i drugostepeni sud može oceniti posredno, kao i u slučaju kada je prvostepeni sud svoj stav po pitanju jedne sporne činjenice zauzeo izvođenjem zaključka iz druge činjenice.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je ocenom dokaza izvedenih do zaključenja rasprave pred tim sudom, utvrdio da je izostala završna radnje propisanog načina dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o članom 185. stavovi 2. i 3. Zakona o radu u slučaju kada zaposleni odbije prijem tog rešenja – objavljivanje rešenja o otkazu ugovora o radu na oglasnoj tabli u radnoj sredini. Drugostepeni sud je, međutim, na osnovu dokaza koje je tuženi dostavio uz žalbu (službena beleška od 22.02.2017.godine), utvrdio da je po odbijanju tužioca da primi rešenje o otkazu tuženi rešenje o otkazu ugovora o radu objavio na svojoj oglasnoj tabli dana 22.02.2017. godine, uz sačinjenu službenu belešku da je predmetno rešenje bilo istaknuto na oglasnoj tabli osam dana odnosno do 02.03.2017. godine. Na osnovu toga izveo je zaključak da tuženi jeste ispoštovao zakonom propisanu proceduru za prestanak radnog odnosa.

Na taj način drugostepeni sud je bez održavanja rasprave na kojoj bi bili izvedeni dokazi koje je tuženi dostavio uz žalbu, pod uslovom da su dostavljeni shodno članu 372. ZPP, izmenio utvrđeno činjenično stanje. Pri tom se preinačujuću prvostepenu presudu pozvao na član 394. tačka 2. ZPP. Označena odredba, po stanovištu revizijskog suda, u ovom slučaju nije primenjiva tim pre što se iz obrazloženja drugostepene presude ne može zaključiti koje je to isprave ili posredno izvedene dokaze prvostepeni sud pogrešno ocenio, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti učinjenu povredu postupka i ukoliko smatra da tuženi nije prekludiran sa dostavljanjem novih dokaza uz žalbu, odnosno da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno ponovo oceniti navode žalbe tužilje ali u skladu sa načelom neposrednosti - izvođenjem tih dokaza na raspravi i njihovom ponovnom ocenom.

Iz navedenog razloga, drugostepena presuda je u preinačavajućem delu morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

Shodno izloženom, Vrhovni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Pravilno je drugostepenom presudom odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je je odbačena tužba tužioca u delu zahteva za vraćanje na poslove vozača autobusa SL.br. .. u Sektoru saobraćaja - saobraćajnih pogona - grupa saobraćajne eksploatacije, koja odluka u procesnom smislu predstavlja rešenje u smislu člana 294. ZPP.

Suprotno navodima revizije, sud nije nadležan da odlučuje o tako postavljenom tužbenom zahtevu, s obzirom da je raspoređivanje zaposlenih u skladu sa vrstom i stepenom stručne spreme i radnim sposobnostima u isključivoj nadležnosti poslodavca, koji o tome odlučuje u zavisnosti od procesa i organizacije rada.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić