Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. Zakon).

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu presude Osnovnog suda u Prokuplju 5P1 7/2016 od 26.09.2016. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3780/16 od 14.09.2017. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 28.12.2015. godine i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad, u postupku izvršenja navedene presude, rešenjem broj .. od 23.10.2017. godine, vraćena na rad u okviru službe za stomatološku zaštitu, radi obavljanja poslova stomatološke sestre, rešenjem tuženog od 23.10.2017. godine. Tim rešenjem je tuženi reintegrisao tužilju u radni odnos radi obavljanja poslova stomatološke sestre i konstatovao da radni odnos zasnovan ugovorom o radu na neodređeno vreme broj .. od 26.01.2000. godine, proizvodi pravno dejstvo. Nakon toga, tuženi je dostavio tužilji rešenje broj .. od 31.10.2017. godine, kojim joj otkazuje ugovor o radu broj .. od 26.01.2000. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova stomatološke sestre, tako da joj radni odnos prestaje 31.10.2017. godine i konstatuje da je tužilji isplaćena otpremnina u ukupnom iznosu od 263.040,61 dinar. U obrazloženju osporenog rešenja navedeni su razlozi donošenja rešenja kojim se otkazuje ugovor o radu, da je u postupku racionalizacije tokom 2015. godine, shodno instrukcijama nadležnog Ministarstva zdravlja, tuženi kao poslodavac utvrđivao višak zaposlenih u stomatološkoj službi, pa je zaposlenoj rešenjem .. od 28.12.2015. godine, otkazao radni odnos, da je nakon sudskog spora zaposlenu vratio na rad 23.10.2017. godine u službu za stomatološku zdravstvenu zaštitu u kojoj ima ukupno 4 stomatološke sestre, da je osnov za utvrđivanje viška zaposlenih u službi za stomatologiju kadrovski plan za Dom zdravlja BB za 2017. godinu broj 112-01-505/2017-02 od 15.05.2017. godine, po kome ukupan broj zaposlenih stomatoloških sestara iznosi 3. Poziva se u obrazloženju na Pravilnik o sistematizaciji broj 485 od 23.04.2015. godine, kao i da je prema popisu radnih mesta koji je sastavni deo Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, za radno mesto stomatološke sestre broj izvršilaca 3. Na osnovu napred iznetog utvrđeno je da jedan zaposleni na poslovima stomatološke sestre višak. Navedeni su podaci koji se odnose na dužinu radnog staža tužilje i da ona ima radni staž najkraći u odnosu na ostale stomatološke sestre. Takođe je navedeno da je zaposlena osvarila najmanji broj usluga i faktura, kao merilo radnog učinka. Kao zaključak, u obrazloženju rešenja je navedeno da poslodavac nema mogućnosti da zaposlenoj obezbedi kvalifikaciju, dokvalifikaciju i da nema upražnjenog odgovarajućeg radnog mesta, pa kako zaposlena ima najmanji radni staž, poslodavac je doneo rešenje kao u dispozitivu. Prvostepeni sud je takođe utvrdio da je kadrovskim planom za Dom zdravlja BB za 2017. godinu utvrđen ukupan broj zaposlenih, a broj izvršioca stomatoloških sestara iznosi 3. Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova od 04.04.2015. godine, uredio je sistematizaciju rada tako da je predviđeno 3 stomatološke sestre. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 16.03.2018. godine, čijim donošenjem je prestao da važi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji od 04.04.2015. godine, nije promenjen broj stomatoloških sestara. Tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu od 18.03.1998. godine, ima više od 50 godina života, majka je troje dece koja su bila na redovnom školovanju, a jedan od sinova je prekinuo studije zbog izložene situacije. Drugi sin tužilje je oboleo od autoimunog oboljenja. Suprug tužilje je na evidenciji nezaposlenih lica kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Na osnovu izloženog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su smatrali osnovanim tužbeni zahtev za utvrđenje da je nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji. Prvostepeni sud je zaključio da osporeno rešenje ne sadrži razlog o tome zašto je baš tužilja od većeg broja izvršilaca na istom radnom mestu proglašena zaposlenim za čijim radom je prestala potreba, kada se tuženi u rešenju pozvao na Pravilnik o sistematizaciji, kadarovski plan i kao jedan od razloga naveo da tužilja u odnosu na ostale zaposlene ima najkraći radni staž, i da je to dovoljan razlog što pobijano rešenje čini nezakonitim. Rešenje ne sadrži obrazloženje koje kriterijume je tuženi primenio prilikom utvrđivanja broja izvršenih usluga, s obzirom da tužilja u periodu za koji se utvrđuje broj izvršenih usluga nije radila.

Drugostepeni sud prihvata ocenu prvostepenog suda, nalazeći da tuženi nije izvršio upoređivanja zaposlenih po bilo kakvom kriterijumu, niti postupak po kome se utvrđuje svojstvo zaposlenog za čijim je radom prestala potreba.

Nižestepeni sudovi su odlučili o novčanom tužbenom zahtevu na osnovu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, na temelju zaključka da je tužilji radni odnos prestao bez pravnog osnova, te prema bitnim elementima za utvrđivanje visine naknade štete u situaciji kada je zaposlenoj prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposlena ne zahteva da se vrati na rad. Odluku o obavezi tuženog da tužilji isplati zakonske zatezne kamate od 29.06.2018. godine do isplate, nižestepeni sudovi zasnivaju na odredbi člana 324. Zakona o obligacionim odnosima smatrajući da je tuženi u docnji od dana kada je tužilja postavila novčani tužbeni zahtev.

Tuženi u reviziji osporava pravilnost primene materijalnog prava u odlučivanju o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti (poništaj) rešenja o prestanku radnog odnosa, obrazlažući da je po pravnosnažnoj presudi sproveo reintegraciju tužilje kao zaposlene u radni odnos, ali da tada za radom tužilje nije postojala potreba, s obzirom da su sva sistematizovana radna mesta bila popunjena propisanim brojem izvršilaca, čime se tužilja automatski javila kao višak koji nije mogao biti raspoređen ni na jedno radno mesto, da time nije bila u konkurenciji sa ostalim zaposlenima, zbog čega tuženi nije bio u obavezi da primenjuje bilo kakve kriterijume. Odluku o novčanom tužbenom zahtevu revident osporava isticanjem da odluka ne sadrži jasne razloge zbog čega je tužilji toliki iznos dosuđen i osporavanjem ocene nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke na osnovu kog je utvrđena visina naknade štete. Osporava pravo na zakonsku zateznu kamatu uopšte, a posebno do prvostepenog presuđenja.

Revizijski sud smatra neosnovanom reviziju tuženog. Tokom postupka je tuženi osporavao tužbeni zahtev isticanjem da za radom tužilje nakon njene reintegracije nije postojala potreba, te da nije mogla biti raspoređena na bilo koje radno mesto s obzirom da su sva sistematizovana radna mesta bila popunjena propisanim brojem izvršilaca. Tuženi tokom postupka nije ukazao na osnov za primenu kriterijuma dužine radnog staža među izvršiocima na radnom mestu stomatološke sestre. U obrazloženju osporenog rešenja nije obrazložena primena kriterijuma – ostvarene usluge i fakture, kao merilo radnog učinka. Prema iznetom, stoji zaključak nižestepenih sudova da je osporeno rešenje doneto bez primene kriterijuma koji su unapred propisani po kojima se određuje zaposleni za čijim radom je prestala potreba. U osporenom rešenju se tuženi poslodavac nije pozvao na unapred predviđene kriterijume za utvrđivanje zaposlenog za čijim radom prestaje potreba, kao viškom zaposlenih. U odsustvu razloga u osporenom rešenju koji se pozivaju na unapred pripremljene kriterijume, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je osporeno rešenje neobrazloženo, što ga čini nezakonitim, u smislu odredbe člana 185. stav 1. Zakona o radu.

Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa jeste naknada štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u situaciji kada zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, po odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu. Nižestepeni sudovi su pravilno odmerili naknadu štete, u iznosu od 18 zarada zaposlenog, prema vremenu provedenom u radnom odnosu kod tuženog poslodavca, godinama života tužilje i broja izdržavanih članova porodice. Samu visinu zarade zaposlenog tuženi ne može osporavati revizijom, prema odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku, jer se revizijom ne može pobijati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.

Pravilno je određeno pravo tužilje na zakonske zatezne kamate na iznos naknade štete, u skladu sa odredbama člana 277. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jere je tuženi u docnji sa isplatom od kada ga je tužilja pozvala na isplatu.

Na osnovu iznetog je odlučeno kao u izreci, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić