Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20, 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da drugostepeni sud nije dao obrazloženje za ocenu izvedenih dokaza i da pobijana presuda sadrži razloge koji su nerazumljivi i protivrečni sami sebi, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 02.03.2015. godine, na određeno vreme, za period od 05.03.2015. godine do 30.04.2015. godine, na poslovima ''...'', a nakon toga je sa tuženim zaključila više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, tako da joj je radni odnos kod tuženog trajao ukupno 4 godine i 6 meseci. Tužilja je sve vreme radila bez prekida na istim poslovima. Rešenjem tuženog od 28.06.2021. godine, tužilji je prestao radni odnos sa 31.06.2021. godine, tako da je kod tuženog neprekidno radila počev od 05.03.2015. godine do 31.06.2021. godine na osnovu 8 zaključenih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima. Ugovori o radu zaključeni na određeno vreme od 05.03.2015. godine, kada je tužilja stupila na rad kod tuženog do 31.12.2016. godine, ne sadrže osnov za zasnivanja radnog odnosa, a od 01.01.2017. godine pa naknadno, zaključenim aneksima radni odnos je produžavan uz navođenje razloga zbog potrebe realizacije projekta po više različitih ugovora.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 28.06.2021. godine nezakonito, zbog čega je isto poništeno i utvrđeno da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na osnovu člana 37. stav 6. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe proizlazi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba u smislu citirane odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju tužilja je sa tuženim zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu, za period duži od 24 meseca neprekidnog rada, u kome je obavljala iste poslove ''...''. Zaključivanjem više ugovora na određeno vreme tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilja neprekidno radila duže od dve godine na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakona o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 24 meseca, nastali uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilja i nakon 02.03.2017. godine (kada je trebalo da joj prestane radni odnos, nastavila da radi kod tuženog. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u granicama postavljenog tužbenog zahteva, u smislu odredbe člana 37. stav 1. i 6. Zakona o radu. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme usled povećanog obima posla i realizacije projekata tuženog po ugovorima, su bez uticaja. Po oceni Vrhovnog suda navedena oklonost nema značaja, zato što je do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme došlo istekom 24 meseca rada tužilje, na istim sistematizovanim poslovima na kojima je postojala stalna potreba za radom tužilje, a za suprotno, kako to pravilno zaključuju sudovi, tuženi nije pružio dokaze.

Neosnovan je revizijski navod tuženog da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta protekom zakonom propisanog roka. Tužilja je za povredu prava saznala u momentu prestanka radnog odnosa dana 31.06.2021. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu. Kako je tužba podneta 27.08.2021. godine, sledi da je podneta u okviru zakonom propisanog roka od 60 dana od dana donošenja rešenja kojim je tužilji povređeno pravo.

S obzirom da je tužilji radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, to je pravilno kao nezakonito poništeno osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se preobraženi radni odnos, sada kao radni odnos na neodređeno vreme, ne može zakonito otkazati zbog proteka vremena.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to je primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dragana Mirosavljević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić