Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2391/21 od 03.11.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba je usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je predloženo obavezivanje tužene da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 150.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti, 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah 100.000,00 dinara i 50.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naružnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2021. godine do isplate i obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova prvostepenog postupka plati 72.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka plati 22.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Ispitujići pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se 22.03.2020. godine oko 19 časova sa suprugom kretala biciklom ulicom... ka ulici ... u Bečeju, i pri skretanju na raskrsnici ovih ulica, prilikom prelaska preko slivnika pala i zadobila povredu. U vreme štetnog događaja bio je sumrak, nije bilo uličnog osvetljenja, a bicikl tužilje bio je osvetljen. Na raskrsnici dveju ulica nije bilo nikakvog saobraćajnog znaka. Tužilja se retko kretala navedenom putanjom. Na delu gde je pala ranije se nalazila rešetka na slivniku koju su postavili BB i njegov komšija, a rešetka je služila za lakše spuštanje vozača iz ulice ... u ulicu ... . Ista je uklonjena od strane nepoznate osobe. Tužilja je nakon štetnog događaja otišla u Dom zdravlja Bečej, gde joj je konstatovan otok u predelu desnog skočnog zgloba i distalnog dela desne potkolenice i izvršena joj je imobilizacija longetom. Nakon toga, upućena je u bolnicu Vrbas, gde joj je konstatovan prelom desnog skočnog zgloba, zbog čega je odmah operisana. Usled povrede zadobijene u ovom štetnom događaju tužilja je trpela fizičke bolove i strah, i kod tužilje je, kao posledica štetnog događaja došlo do umanjenja životne aktivnosti od 10% i do naruženosti lakog do srednjeg stepena.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom člana 16, 154. stav 1, 155. i 184. Zakona o obligacionim odnosima, člana 2. stav 1. Zakona o komunalnim delatnostima, smatrajući da postoji uzročno – posledična veza između štete koju tužilja trpi kao posledice pada sa bicikla i radnje, odnosno propusta tužene da obavlja komunalnu delatnost, pri tome smatrajući bitnom činjenicom da je na mestu pada tužilje postojala rešetka radi lakšeg spuštanja iz ulice ... u ulicu ..., a koja je postavljena i uklonjena od strane fizičkih lica.

Drugostepeni sud je odlučujići o žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, smatrajući da u ovom slučaju nema uzročno – posledične veze između radnje tužene i nastale štete tužilje, jer je komunalni objekat – slivnik pored puta u vreme štetnog događaja bio upravo u onakvom stanju kakvom je previđen da bude i kakav služi svrsi zbog koje je postavljen – odvođenju atmosverskih voda sa kolovoza, te da tužena iz tih razloga nije u obavezi da tužilji naknadi štetu, a da je pad sa bicikla i nastala šteta u vidu zadobijene povrede isključivo u domenu radnji tužilje, odnosno njene odluke da za kretanje biciklom izabere upravo put kojim se kretala. Pri tome je imao u vidu da se radi o betonskom slivniku – kanalu za odvođenje atmosverskih voda iz ulice, da je na mestu gde je tužilja pala da je od strane fizičkih lica bila postavljena i uklonjena rešetka, te da sledi da postojanje rešetke na navedenom mestu nije predviđeno saobraćajnim propisima, niti je ista bila postavljena u okviru vršenja komunalne delatnosti tužene.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 184. Zakona o obligacionim odnosima preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu, dok prema članu 172. stav 1. istog zakona pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Članom 2. stav 1. Zakona o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, br. 88/2011, 104/2016 i 95/2018) propisano je da komunalne delatnosti u smislu ovog zakona su su delatnosti pružanja komunalnih usluga od značaja za ostvarenje životnih potreba fizičkih i pravnih lica kod kojih je jedinica lokalne samouprave dužna da stvori uslove za obezbeđenje odgovarajućeg kvaliteta, obima, dostupnosti i kontinuiteta, kao i nadzor nad njihovim vršenjem, stavom 2. da su komunalne delatnosti delatnosti od opšteg interesa, stavom 3. tačka 10) da su komunalne delatnosti održavanje ulica i puteva.

Imajući u vidu navedene odredbe materijalnog prava i utvrđeno činjenično stanje, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na odgovornost tužene za predmetnu štetu, jer da bi neko bio odgovoran za štetu, između njegove radnje ili propuštanja i štete treba da postoji uzročna veza. Pitanje uzročne veze rešava sud u svakom konkretnom slučaju. Kod utvrđenog da se radi o betonskom slivniku – kanalu za odvođenje atmosverskih voda iz ulice, pa kako nema propusta na strani tužene u vezi održavanja tog betonskog slivnika – kanala za odvođenje atmosverskih voda iz ulice, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji uzročno - posledična veza između radnje tužene i nastale štete, sa kojih razloga tužena nije u obavezi da tužilji naknadi predmetnu nematerijalnu štetu. Činjenica je da je na mestu gde je tužilja pala sa bicikla od strane neovlašćenih lica bila postavljena i uklonjena rešetka, međutim, kako postojanje rešetke na tom mestu nije predviđeno saobraćajnim propisima, niti je ista bila postavljena i uklonjena u okviru vršenja komunalne delatnosti tužene, to tužena nije u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je pretrpala padom sa bicikla. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom tužilje se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza, čime se osporava utvrđeno činjenično stanje, što saglasno članu 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju odbijen je, jer se ne radi o troškovima koji su po članu 154. ZPP bili potrebni za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić