U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu povodom tova i prodaje svinja, pa je tako tuženi od tužioca u toku 2014. godine u četiri navrata preuzeo 150 prasadi radi daljeg tova, za koje je trebao da isplati tužiocu 7.950 evra. Dogovor je bio da se svinje vakcinišu i obeleže na tužiočevo ime, kao da ih je on proizveo i da on naplati subvencije za njih, a da ih tuženi plati tužiocu nakon prodaje. Tuženi je tovljenike prodao preduzeću FBS iz Surčina tako što je 17.09.2014. godine, isporučio 20 tovljenika, a 24.11.2014. godine je istoj klainici isporučio 38 tovljenika, dok je klanici „Bajunović“ u Badovincima isporučio 56 tovljenika 26.12.2014. godine. Prvu turu tovljenika tužilac je naplatio preko računa u iznosu od 370.230,00 dinara i taj novac je dao tuženom na ime troškova hrane za tovljenike. Klanica Bajunović iz Badovinaca je za predate svinje isplatila na ruke tuženom iznos od 1.077.250,00 dinara, kojim novcem je tuženi takođe platio hranu za tovljenike. Cena tovljenika koji su predati klanici FDS Surčin dana 24.11.2014. godine, iznosi 710.000,00 dinara i ista nije naplaćena. Tuženi za preuzete tovljenike duguje tužiocu ukupan iznos od 5.950 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je ukupan dug tuženog za preuzete svinje iznosio 7.950 evra, da je tuženi isplatio tužiocu ukupno 2.200 evra, a da preostali dug u iznosu od 5.950 evra nije dospeo, jer je ocenom iskaza parničnih stranaka utvrdio da je sporazum stranaka bio da tuženi izvrši isplatu tužiocu, kada tovljenike preda i naplati cenu od klanica.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za isplatu duga u iznosu od 5.950 evra sa kamatom od 27.12.2014. godine, nalazeći da je potraživanje tužioca dospelo jer je sporazum stranaka bio da tuženi isplati cenu preuzetih prasića nakon što ih proda, a ne nakon što naplati cenu prodatih tovljenika od klanica.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se navodima revizije osporava činjenični zaključak drugostepenog suda, da je novac za prodate tovljenike trebalo isplatiti u momentu prodaje, a ne u momentu naplate od klanica, na osnovu kog je pobijanom presudom odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva preinačenjem prvostepene presude. Naime, prvostepeni sud je ocenom iskaza parničnih stranaka utvrdio da je sporazum stranaka bio da tuženi izvrši isplatu tužiocu kada tovljenike preda i naplati cenu od klanica, pa je kod nesporne činjenice da su tovljenici prodavani na ime tužioca i da druga tura tovljenika isporučena klanici 24.11.2014. godine nije naplaćena, niti se može naplatiti bez učešća tužioca zaključio da preostali dug nije dospeo. Drugostepeni sud je izvršio drugačiju ocenu dokaza i utvrdio da je sporazum stranaka bio da tuženi isplati tužiocu kupoprodajnu cenu preuzetih tovljenika nakon što ih proda, a ne nakon što naplati cenu od klanica koje je on izabrao. Iz navedenog sledi da se činjenično stanje nižestepenih odluka razlikuje u pogledu bitne činjenice o sporazumu parničnih stranaka u pogledu dospelosti obaveze tuženog da isplati tužiocu cenu za preuzete tovljenike. Drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave na drugačiji način vršiti ocenu izvedenih dokaza i na osnovu tako utvrđenih bitnih činjenica odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva preinačenjem prvostepene presude. Time je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 394. tačka 4. i 383. stav 3. i 4. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić