Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2039/21 od 07.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke kao i rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pored dosuđenog iznosa stavom prvim izreke prvostepene presude, isplati još i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 130.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 20.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 90.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 230.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2021. godine do isplate. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 226.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 403. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tužene u odnosu na preinačujući deo iz stava drugog izreke nije osnovana

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na radnom mestu ... u Vojnoj pošti ... ... . Na strelištu ... – ..., tokom vežbe gađanja koju je organizovala tužena, tužilac je dana 17.01.2017. godine pretrpeo povredu na taj način što je prilikom prenošenja tereta – municije potrebne za izvođenje vežbe, na podlozi koja nije bila očišćena od snega i leda, okliznuo i pao. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke ortopeda-traumatologa utvrđeno je da je tužilac kritičnom prilikom zadobio tešku telesnu povredu meniskusa i rupture ligamenata, da je zbog zadobijene povrede operisan 07.07.2017. godine kojom prilikom mu je urađena plastika oštećenog prednjeg ukrštenog ligamenta, te da je nalazom vojne komisije od 10.05.2017. godine utvrđeno da je ograničeno sposoban za vojnu službu. Tužilac je pretrpeo fizičke bolove jakog intenziteta od trenutka povređivanja u trajanju od 5-7 dana, nakon toga bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 7 dana, a zatim bolove lakog intenziteta koji se i dalje javljaju povremeno. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac pretrpeo sekundarni strah jakog intenziteta koji je trajao četiri sata, strah srednje jakog intenziteta u trajanju od narednih 10 meseci (dok lečenje nije završeno) koji je potom prešao u slab intenzitet u trajanju od narednih mesec dana. Zbog zadobijenih povreda i posledično nestabilnosti zgloba kolena u vidu labavosti kapsule i oštećenja meniskusa, utvrđeno je (usaglašavanjem nalaza i mišljenja sudskih veštaka) da postoji umanjenje opšte životne aktivnosti od 22% (nemogućnost da se brzo kreće uz i niz stepenice, da trči, da se bavi sportskim aktivnostima). Kod tužioca postoji naruženost u vidu vidljivog ožiljka u boji kože, crtast, oko 7 cm dužine u vidu prave linije sa poprečnim linijama dužine oko 2 cm. Tužilac je iz svojih sredstava, a pre izvršene operacije, obavio snimanje kolena magnetnom rezonancom 05.02.2017. godine u radiološkoj ordinaciji „...“ u ..., za koje snimanje je platio 12.500,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 164. Zakona o radu i članova 173. i 174, u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu (bliže navedenu u izreci prvostepene presude). Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu odgovornosti tuženog i preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva preko iznosa dosuđenih prvostepenom presudom do traženih tužbenim zahtevom (bliže određeno u stavu drugom izreke drugostepene presude), imajući u vidu intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha, procenat pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti koji su nastupili kod tužioca, kao i cilj naknade nematerijalne štete da se tužiocu omogući uspostavljanje psihičke i fizičke ravnoteže narušene povređivanjem.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...85/18) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Saglasno navedenom, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti prema Zakonu o obligacionim odnosima. Povredom na radu smatra se povreda zaposlenog koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla u interesu poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Osnov odgovornosti može biti krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje (člana 154 stav 1. ZOO) ili rizik od opasne stvari ili opasne delatnosti nezavisno od krivice (član 154. stav 2, u vezi sa članovima 173. i 174. ZOO).

Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju ovde tuženi poslodavac nije dokazao.

Odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema članu 177. stav 1. i 2. istog zakona, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika, ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći, ili otkloniti. Imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Saglasno navedenom, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima.

U konkretnom slučaju tužilac je 17.01.2017. godine prilikom prenošenja tereta-municije na strelištu Žiča – Kraljevo tokom vežbe gađanja čiji je organizator tužena, pretrpeo tešku telesnu povredu usled pada na podlozi koja nije bila očišćena od snega i leda.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da postoji uzročno – posledična veza između povređivanja tužioca i odgovornosti tužene kao poslodavca, jer okolnosti pod kojima je tužilac izvršavao poslove i radne zadatke iz delatnosti poslodavca kada je pretrpeo povredu, po svojoj prirodi, uslovima i načinu obavljanja predstavlja opasnu delatnost i sadrži rizik od povređivanja, pa je morala biti organizovana uz primenu posebnih mera opreza i kontrole, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Nasuprot navodima revizije kojima se ukazuje da je do povređivanja došlo isključivo radnjom tužioca usled njegove nepažnje i da u smislu člana 177. stav 2. ZOO ne postoji objektivna odgovornost tužene, pravilno drugostepeni sud zaključuje da je ostvaren osnov odgovornosti tužene kao organizatora opasne delatnosti za štetu koja je nastala obavljanjem takve delatnosti, imajući u vidu način i uslove pod kojima je tužilac izvršavao naložene poslove i radne zadatke (prenošenje tereta na neočišćenoj podlozi prekrivenoj snegom i ledom). Tužena nije dokazala da je šteta u celini ili delimično uzrokovana radnjom tužioca kao oštećenog, ili trećeg lica koju nije mogla da predvidi, spreči ili otkloni, pa ne postoje okolnosti za isključenje od objektivne odgovornosti tužene na osnovu člana 177. ZOO.

Drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u većim iznosima. Visinu dosuđene naknade po svim vidovima nematerijalne štete drugostepeni sud je utvrdio pravilnom primenom kriterijuma iz člana 200. ZOO, imajući u vidu da sve okolnosti slučaja i značaj povređenog dobra, posebno intenzitet i trajanje fizičkih bolova, straha i stepen opšte životne aktivnosti i naruženosti, opravdavaju dosuđenje pravične naknade nematerijalne štete koja ima karakter moralne satisfakcije sa ciljem kome služi, društvenom svrhom i opšte društvenim prilikama.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2, u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog izjavljena protiv odluke sadržane u stavu prvom izreke (u potvrđujućem delu) drugostepene presude nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 01.11.2018. godine, a vrednost pobijanog potvrđujućeg dela pravnosnažne presude je 522.500,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke drugostepene presude nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić