Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3002/21 od 09.12.2021. godine, stavom prvim izreke, žalbe parničnih stranaka su delimično usvojene i delimično odbijene i prvostepena presuda preinačena u stavu drugom izreke, u usvajajućem delu zahteva za naknadu nematerijalne štete, tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova preko iznosa od 400.000,00 dinara (za iznos od 400.000,00 dinara), na ime pretrpljenog straha preko iznosa od 360.000,00 dinara (za iznos od 440.000,00 dinara), na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti preko iznosa od 850.000,00 dinara (za iznos od 150.000,00 dinara) i na ime duševnih bolova zbog naruženosti preko iznosa od 420.000,00 dinara (za iznos od 180.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 16.09.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad i delu odluke o troškovima postupka (stavovi tri i pet izreke) i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom četvrtim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu i delu odluke o zahtevu za naknadu štete u vidu kapitalizirane rente, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena u preinačujućem delu pobijane odluke po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), ispitao je pobijanu presudu u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju reviziji sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 05.07.2018. godine, zadobila teške telesne povrede u vidu preloma donjeg dela desne potkolenice, u nivou skočnog zgloba, višekomadnog sa pomakom ulomaka uz oštećenje površnog kožnog tkiva, kada je udarilo putničko vozilo dok je prelazila pešački prelaz tokom uključenog zelenog svetla. Tužilja je operisana 11.07.2018. godine i lečenje je bilo dugotrajno, a završeno je 01.07.2020. godine. Tužilja je zbog povređivanja trpela fizičke bolove visokog intenziteta u trajanju od 7 do 10 dana, zatim srednjeg intenziteta u trajanju od 15 do 20 dana koji su prešli u bol slabijeg intenziteta u trajanju od 20 do 25 dana, te i danas postoji bol pri svakodnevnim aktivnostima i neće prestati u budućnosti jer se usled degenerativnih promena mogu lagano intenzivirati. Kod tužilje kao posledica povređivanja postoji umanjenje životne aktivnosti od 30%, kao i naruženost koja je funkcionalna i estetska i ogleda se u nemogućnosti normalnog hoda koji je izmenjen, te u postojanju grubih promena mekih tkiva sa velikim i nepravilnim ožiljcima duž desne potkolenice, koja je srednje teškog stepena. Tužilja je prilikom povređivanja trpela primarni strah jakog intenziteta koji je trajao koliko i situacija ugroženosti, a nakon toga sekundarni strah 7 do 10 dana po povređivanju koji je bio jakog intenziteta i srednjeg intenziteta naredne dve do tri nedelje, a potom tri do četiri nedelje slabog intenziteta i ubuduće će se povremeno javljati u slabom intenzitetu. Kod tužilje postoji umanjenje opšte radne sposobnosti od 30,5% kao i umanjenje specifične radne sposobnosti od 38% za rad na radnom mestu servir, kao i gubitak (100% umanjenje) radne sposobnosti na određenim radnim mestima (popisivač potrošene električne energije, anketar, konobar, pratilac hendikepirane dece i slično). Sa preostalom radnom sposobnošću tužilja bi mogla da radi na manuelnim poslovima koji se uglavnom obavljaju u sedećem položaju sa povremenom mogućnošću ustajanja, hodanja na kraće relacije po ravnom bez nošenja tereta preko 5 kilograma u povoljnim mikroklimatskim uslovima i bez rada „na normu“. Tužilja je u vreme saobraćajne nezgode imala 50 godina i bila je zaposlena na neodređeno vreme kod poslodavca na poslovima ... sve do 28.02.2019. godine kada je poslodavac u APR-u odjavio obavljanje delatnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi pretrpljenu štetu, kao osiguravač vozila kojim je šteta prouzrokovana, pa je imajući u vidu posledice povređivanja, intenzitet i trajanje duševnih bolova, straha i fizičkih bolova, te stepen naruženosti i umanjenja životne aktivnosti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerio novčanu naknadu kao satisfakciju na ime naknade nematerijalne štete za svaki pojedini vid štete. Zahtev tužilje za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad je delimično usvojen, a za isplatu kapitalizirane rente zbog izgubljene sposobnosti za rad je odbijen, jer tužilja nije dokazala postojanje okolnosti da se umesto periodičnih isplata odredi isplati u jednom iznosu u smislu člana 188. stav 3. tačka 5. ZOO.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o naknadi nematerijalne štete, nalazeći da je prilikom odmeravanja visine naknade pogrešno primenjeno materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zaključujući da tužilji na ime pravične novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove pripada iznos od 400.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 360.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti 420.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti 850.000,00 dinara, pa je preko navedenih iznosa tužbeni zahtev odbijen.

Vrhovni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete.

Visina novčane naknade nematerijalne štete u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog pretrpljenih fizičkih bolova, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, kao i za strah, kada sud nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Međutim, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je odmeravajući visinu pravične novčane naknade uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, kao što su jačina fizičkih bolova i straha, njihovo trajanje, zatim sve posledice povređivanja na zdravstveno stanje tužilje, stepen naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, a zatim pravilno odmerio visinu pravične novčane naknade za svaki pojedini vid štete vodeći računa da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Takođe, prilikom odmeravanja visine naknade drugostepeni sud je imao u vidu i cilj kome služi novčana naknada, kao oblik otklanjanja štetnih posledica kojom se oštećenom omogućava zadovoljenje da bi se uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja u meri u kojoj je to moguće. Saglasno navedenom Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio pravilo iz člana 200. ZOO, pa su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Revizijom tužilje se pobija drugostepena presuda u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu zahteva za isplatu iznosa od 3.000.000,00 dinara na ime kapitalizirane rente zbog izgubljene sposobnosti za rad sa kamatom. Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-prvnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 13.03.2020. godine sa zahtevom za naknadu nematerijalne i materijalne štete, s tim što je u toku postupka podneskom od 13.08.2020. godine, tužba preinačena, povećanjem postojećeg zahteva u pogledu visine novčanog potraživanja.

U konkretnom slučaju radi se o imovinsko-pravnom sporu za naknadu nematerijalne i materijalne štete, pa kako vrednost predmeta spora pobijanog dela (3.000.000,00 dinara) ne prelazi cenzus za izjavljivanje revizije od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe 13.08.2020. godine (1 evro = 117,5804), to je Vrhovni sud našao da revizija tužilje u navedenom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić