Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke su zaključile ugovor, koji su naslovili kao ugovor o poklonu, kojim tužilja kao poklonodavac svoju imovinu koja se sastoji od kuće, stambenog dela i lokala u Nišu, bliže određene, poklanja tuženom kao poklonoprimcu uz obavezu istog da poklonodavca izdržava do kraja života, da joj obezbeđuje hranu, odeću, obuću, nabavlja lekove, a po potrebi vodi kod lekara, da je posle smrti pristojno sahrani i podušja da po važećim mesnim običajima. Ugovorne stranke su se saglasile da će zasnovati zajednicu života ukoliko se za to ukaže potreba, na želju poklonodavca. Poklonodavac zadržava pravo doživotnog uživanja na kući i lokalu koji su predmet ugovora. Poklonoprimac sa zahvalnošću prihvata poklon učinjen ovim ugovorom i saglasan je sa svim obavezama, pravima i teretom. Prema utvrđenju prvostepenog suda tužilja je ovaj ugovor zaključila upravo radi ugovaranja obaveze na teret poklonoprimca. Prvostepeni sud je utvrdio da parnične stranke nisu želele da zaključe ugovor o poklonu, kao dobročini pravni posao, već modifikovani ugovor kojim će tuženi kuću da dobije nakon smrti tužilje, uz obavezu izdržavanja.

Kod takvog utvrđenja, prvostepeni sud je zaključio da predmetni ugovor po svojoj sadržini i pravnoj prirodi ne može predstavljati ugovor o poklonu u smislu pravila Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, iz paragrafa 561. do 568. i 937., kao dobročini pravni posao, već da po svojoj sadržini predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, imajući u vidu da je predmetnim ugovorom poklonoprimac ovde tuženi obavezan da tužilju kao poklonodavca doživotno izdržava, na utvrđeni način. Ne smatra takav ugovor ni ugovorom o poklonu u širem smislu, kao ugovor o poklonu sa teretom, jer obaveza doživotnog izdržavanja poklonodavca prevazilazi uobičajene terete ugovora o poklonu, kao pre svega dobročinog pravnog posla, uz ugovoreno doživotno plodouživanje poklonodavca na poklonjenoj nepokretnosti. Prema zaključku prvostepenog suda ugovaranje obaveze izdržavanja je bilo odlučujuća pobuda za zaključenje predmetnog ugovora, pa je ugovor o poklonu samo prividan, kojim su ugovorne strane htele da prikriju ugovor o doživotnom izdržavanju. Pozivom na odredbe člana 66. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/95, 101/2003 odluka u SRS) koja je važila u vreme zaključivanja predmetnog ugovora, prvostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za nastanak ugovora o doživotnom izdržavanju. Zato je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, jer se ne može tražiti raskid ugovornog odnosa koji po oceni suda nije ni nastao. Kod takvog stanja stvari, utvrđenje da nakon zaključenja ugovora tuženi nije izvršavao svoje obaveze predviđene ugovorom, prvostepeni sud nije smatrao relevantnim za drugačije odlučivanje.

Drugostepeni sud je preinačio odluku prvostepenog suda tako što je usvojio tužbeni zahtev. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, odlučujući o žalbi tužilje, apelacioni sud je zaključio da se u konkretnom slučaju radi o simulovanom pravnom poslu, da je punovažan disimulovani dvostrano obavezan ugovor o doživotnom izdržavanju, i da su stvoreni uslovi za raskid istog zbog neispunjenja obaveze od strane tuženog. Prema shvatanju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju iz teksta ugovora o poklonu nesumnjivo proizilazi da je između stranaka zaključan simulovani ugovor o poklonu koji prikriva ugovor o doživotnom izdržavanju, koji ugovor nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i moralom i rezultat je prave volje ugovornih strana. Ugovor o doživotnom izdržavanju kao disimulovani pravni posao proizvodi dejstvo. Kako iz izvedenih dokaza proizilazi da tuženi nije ispunjavao obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju, to smatra da je tužiljin zahtev osnovan jer su se stekli uslovi za raskid predmetnog ugovora pozivom na odredbu člana 202. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

Vrhovni sud nalazi da revizija nije osnovana, a odluka drugostepenog suda o tužbenom zahtevu je pravilna, za šta daje drugačije razloge od drugostepenog suda.

Prema sadržini i pravnoj prirodi, ugovor koji su zaključile parnične stranke, koga su imenovali ugovorom o poklonu, je dvostrano teretan neimenovani ugovor obligacionog prava, sa elementima ugovora o prometu nepokretnosti i ugovora o doživotnom izdržavanju. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ugovor nema elemente ugovora o poklonu, već je to teretan ugovor. Izostaje namera darivanja sa strane tužilje da bi to bio ugovor o poklonu. Volja parničnih stranaka bila je da tuženi tužilju doživotno izdržava, na način i u obimu kako je to izričito određeno ugovorom i utvrđeno u okviru činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda. Ova obaveza tuženog je protivčinidba za ugovoreni prenos prava svojine na nepokretnosti od strane tužilje tuženom. Prema stanju u spisima predmeta tužilja se u članu 6. ugovora saglasila da se tuženi može upisati kao vlasnik nepokretnosti uz zabeležbu doživotnog uživanja tužilje u javne knjige, neposredno na osnovu ovog ugovora, bez posebne naknadne saglasnosti i prisustva tužilje. Na taj način ovaj ugovor jeste moguć pravni osnov prenosa stvarnih prava na nepokretnosti za života tužilje, koji je zaključen u pismenoj formi, a potpisi ugovarača overeni se od strane suda, u skladu sa odredbama člana 4. stav 1. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“ br. 42/98 i 111/2009).

Prema obavezi koja je određena tuženom, te pravu tužilje da od tuženog prima doživotno izdržavanje, ugovor ima elemente ugovora o doživotnom izdržavanju, ali to nije ugovor naslednog prava, jer nije zaključen u formi propisanoj Zakonom o nasleđivanju. Na predmetni, dvostrano obavezni i teretni ugovor obligacionog prava, mešovite prirode, kojim se vrši promet stvarih prava na nepokretnosti, koji je zaključen i overen u skladu sa tada važećim Zakonom o prometu nepokretnosti, ne primenjuju se odredbe Zakona o nasleđivanju kojim je propisana obavezna sadržina i forma ugovora o doživotnom izdržavanju kao uslov njegove punovažnosti i pravnog dejstva. Konkretni ugovor nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i moralom, i rezultat je prave volje ugovornih strana, što je i zaključak drugostepenog suda. Prema iznetom, predmetni ugovor nije ništav u smislu odredaba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, niti u smislu odredbe člana 4. stav 2. navedenog Zakona o prometu nepokretnosti.

Nisu osnovani navodi revizije da je tužilja prekludirana zbog proteka roka od 3 godine, u kome smatra da je ugovor mogao da bude raskinut, jer to nema utemeljenje u materijalnom pravu. Revident osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja isticanjem da je pomagao tužilji. Međutim, u ovoj parnici odluka je zasnovana na utvrđenju prvostepenog suda o tome da tuženi nije ispunjavao ugovorne obaveze, na osnovu ocene iskaza svedoka i parničnih stranaka od strane prvostepenog suda. Revident ne osporava argumentovano pravilnost tog činjeničnog stanja, utvrđenog od strane prvostepenog suda. Izostanak podrobnog obrazloženja u drugostepenoj presudi, na šta revident ukazuje, od značaja je za povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koji nije zakonom predviđen revizijski razlog u smislu odredbe 403. Zakona o parničnom postupku. Navode revizije da se radi o ugovoru o poklonu, a ne ugovoru o doživotnom izdržavanju, revizijski sud je cenio na napred izneti način. Zaključak je da navodi revizije nisu od značaja za pravilnost pobijane drugostepene presude.

Kako je utvrđeno da tuženi nije ispunjavao svoju trajnu obavezu činidbe prema tužilji, ugovorom ustanovljenu, tužilja je ovlašćena da zahteva raskid ugovora, prema odredbama člana 124. Zakona o obligacionim odnosima o raskidu ugovora, zbog neispunjenja i tužbeni zahtev je osnovan.

Iz tih razloga, odlučeno je kao u izreci po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić