Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident se samo paušalno poziva na bitnu povredu postupku iz člana 374. stav 1. ZPP bez konkretizacije koja je to povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa su ti navodi bez uticaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog za obavljanje poslova ..., na osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu od 29.01.2016. godine, kada je zaključio prvi ovakav ugovor pa do 25.12.2020. godine, kada je zaključio poslednji ugovor sa periodom važenja do 22.06.2021. godine. Poslovi za koje je tužilac angažovan po navedenim ugovorima propisani su Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta za radno mesto broj .. – ..., za koje se zahteva III stepen stručne spreme koji tužilac ima. U celom spornom periodu tužilac je obavljao istovrsne poslove kao deo ekipe na terenu i nije bilo razlike u poslovima koje je on obavljao u odnosu na poslove zaposlenih na određeno i neodređeno vreme na istom radnom mestu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi poslodavac u konkretnom slučaju postupao suprotno prinudnim propisima i to odredbi člana 197. Zakona o radu, prema kojoj poslodavac može da zaključi takav ugovor za obavljanje poslova koji su po prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Iz tog razloga su ništavi ugovori o privremenim i povremenim poslovima koje je tužilac zaključivao sa tuženim, saglasno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovište ovog suda je da se više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima smatraju jednim ugovorom koji je simulovan s obzirom da je zbog potrebe posla tužilac sve vreme obavljao iste poslove koji su stalni i sistematizovani aktom poslodavca. Poslodavac- tuženi pri tom nije dokazao da je kroz poseban postupak tražio dobijanje saglasnosti nadležnog državnog organa u smislu člana 27e stav 35 Zakona o budžetskom sistemu, odnosno da je podnosio zahtev, a da nije dobio saglasnost za zapošljavanje tužioca. Iz tih razloga, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac stupanjem na rad 01.02.2016. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme jer je njegov rad u spornom periodu imao sve karakteristike i elemente radnog odnosa, na osnovu odredbe člana 32. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da se svi zaključeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima smatraju jednim ugovorom jer se odnose na istovrsne poslove. Međutim, kako je za tuženog kao korisnika javnih sredstava u navedenom periodu važila zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih (upražnjenih) radnih mesta prema Zakonu o budžetskom sistemu, odbio je tužbeni zahtev primenom navedenog zakona koji prema članu 105. ima karakter lex specialis-a u odnosu na odredbe Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima revizije, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Stavom 2. istog člana propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Odredbom člana 197. Zakona o radu propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepouno radno vreme do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije.

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5, 7. i 8. Zakona o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se regulišu uslovi i način zasnivanja radnog odnosa, što proizilazi iz odredbe člana 105. tog zakona. Kod utvrđenja da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljao iste poslove u periodu od 01.02.2016. godine do 22.06.2021. godine (prema poslednjem ugovoru od 25.12.2020. godine) kod tuženog koji je korisnik budžetskih sredstava, to se u konkretnom slučaju imaju primeniti navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je postojala saglasnost nadležnog tela Vlade za zasnivanje radnog odnosa tužioca kod tuženog javnog preduzeća u periodu važenja tzv. „zabrane zapošljavanja“, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da nije bilo uslova da se utvrdi da je tužilac stupanjem na rad 01.02.2016. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona na osnovu člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Bez uticaja su navodi revizije da je tuženi tražio i dobio saglasnost za zapošljavanje određenog broja novih lica u navedenom periodu, imajući u vidu da se time ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer to ne može biti razlog za izjavljivanje revizje u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić