Dopunskom presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P 183/18 od 12.12.2019. godine, dopunjena je prvostepena presuda, tako što je u izreci presude u tački četiri iza reči „na ime naknade materijalne štete zbog umanjene radne sposobnosti“ dodato „za period od 10.04.2018. godine pa ubuduće“.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1082/20 od 30.03.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinute su prvostepena presuda i dopunska presuda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 140.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 55.000,00 dinara, za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti i ugleda iznos od 25.000,00 dinara, za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 450.000,00 dinara i za pretrpljeni duševni bol usled estetske naruženosti iznos od 40.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 30.03.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, veći tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete plati za pretrpljene fizičke bolove za iznos od još 140.000,00 dinara, za pretrpljeni strah za iznos od još 55.000,00 dinara, za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti i ugleda za iznos od još 25.000,00 dinara, za pretrpljeni duševni bol usled trajnog umanjenja životne aktivnosti za iznos od još 550.000,00 dinara i za pretrpljeni duševni bol usled estetske naruženosti za iznos od još 40.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen je, kao neosnovan. Stavm četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled trajne nesposobnosti za rad u periodu od 01.05.2008. godine do 01.06.2008. godine isplati iznos od 28.030,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.03.2021. godine, kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom petim izreke, veći tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled trajne nesposobnosti za rad u periodu od 01.05.2008. godine do 01.06.2008. godine isplati iznos od još 28.030,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2008. godine do isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos iz stava četvrtog izreke, za period od 02.06.2008. godine do 30.03.2021. godine, odbijen je, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime naknade materijalne štete zbog umanjene radne sposobnosti za period od 10.04.2018. godine pa ubuduće plati kapitalizirani iznos od 1.499.180,225 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.03.2021. godine, kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom sedmim izreke, veći tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog umanjene radne sposobnosti za period od 10.04.2018. godine pa ubuduće plati kapitalizirani iznos preko dosuđenog iznosa iz stava šestog izreke za iznos od još 1.499.180,225 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.04.2018. godine do isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos iz stava šestog izreke, za period od 10.04.2018. godine do 30.03.2021. godine, odbijen je, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB na ime naknade nematerijalne štete plati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 56.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 40.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 30.03.2021. godine, kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom devetim izreke, veći tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete preko iznosa dosuđenog stavom osmim izreke plati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od još 14.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od još 10.000,00 dinara sa kamatom odbijen je, kao neosnovan. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima kao solidarnim poveriocima na ime troškova postupka plati 982.983,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to odluke sadržane u stavu trećem, petom, sedmom i devetom izreke, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku–ZPP („Službeniglasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana u pogledu odluke o glavnom zahtevu sadržanom u stavu trećem, petom, sedmom i devetom izreke.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u noći 01.05.2008. godine u lokalu „GG“, vlasništvo tužioca AA, došlo je do sukoba između tužioca AA i tuženog, koji je bio u društvu svoje devojke DD i u društvu ĐĐ, EE, ŽŽ i ZZ. Sukob je započeo nakon što je devojka tuženog, DD, razbila čašu, zbog čega im je tužilac AA prišao sa pitanjem „Ko je razbio čašu?“, da bi tuženi rekao da je on razbio čašu, iz kojih razloga je tužilac AA tuženog zamolio da izađe iz lokala, što je tuženi i učinio. Nakon toga krenula je rasprava između tužioca AA i devojaka koje su sedele za stolom sa tuženim. Tuženi se vratio u lokal i tužioca AA dva puta udario rukom u predelu glave, nakon čega su se umešali tužilac BB, II i konobar JJ kako bi razdvojili tužioca AA i tuženog, nakon čega se tuženi okrenuo, izašao iz lokala i otišao u pravcu svog automobila. Kada je bio ispred svog automobila, tuženi je iz pištolja ispalio dva hica u vazduh, da bi potom iz lokala izašli II, JJ i tužilac AA. Dok je tužilac AA stajao oslonjen rukom na vrata od automobila tuženog, u pokušaju da sa njim razgovara, tuženi je naglo startovao vozilo, prvo unazad, a potom unapred dok su vrata na vozilu bila otvorena, te vrhom vrata prvo udario tužioca AA, koji je stajao pored vozila u predelu grudi, zatim, s obzirom da je tužiocu AA ruka ostala zaglavljena između vrata i stuba, kretanjem vozila unapred tuženi je tužioca AA vukao oko stotinak metara.

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu K 189/08 od 22.09.2008. godine, utvrđeno je da je okrivljeni VV, ovde tuženi, oglašen krivim što je u toku noći 01.05.2008. godine oko 04,30 časova u selu ..., vršenjem nasilja, izazivanjem tuče, drskim i bezobzirnim ponašanjem, teže remetio javni red i mir, tako što je najpre u ugostiteljskom objektu „GG“, vlasništvo AA, najpre udario oštećenog AA dva puta zatvorenom šakom u predelu lica, pa je potom po izlasku iz objekta na parking prostoru ispalio dva metka u vazduh iz pištolja marke „Kolt Zastava 357“, nakon čega je seo u svoje putničko vozilo džip „Grand Cherokee“ i nekontrolisanim kretanjem vozila unazad udario u ogradu dvorišta vlasništvo KK, a potom ponovnim kretanjem vozila unapred udario oštećenog BB iz ..., koji je stajao pored vozila nanevši mu lake telesne povrede u vidu nagnječenja leve polovine grudnog koša i preloma četvrtog rebra sa leve strane bez dislokacije ulomaka, čime je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava. 1. Krivičnog zakonika. Istom presudom okrivljeni VV oglašen je krivim što je nakon ovog događaja u selu ... oštećenom AA naneo teške telesne povrede u vidu razderno- nagnječne rane leve pazušne jame, kidanja nadlaktnog mišića i glavnog živčanog spleta leve ruke i posledičnog oštećenja četiri glavna živca leve ruke, tako što je putničkim vozilom džip „Grand Cherokee“ krenuo unapred u trenutku kada je oštećeni AA bio naslonjen na prednja vrata vozila sa leve strane, usled čega je leva ruka oštećenog ostala zaglavljena u predelu pazuha u prostoru između vrata i stuba od šoferšajbne, te tako upravljao vozilom nekoliko stotina metara, sve vreme držeći vrata svojom levom rukom do trenutka kada je stao sa vozilom, otvorio vrata i pustio oštećenog, čime je izvršio krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, pa mu je sud izrekao uslovnu osudu, tako što mu je za prvo delo utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca, za drugo delo kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca, pa je okrivljenom utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, određujući da se ona neće izdržati ukoliko u roku od 1 godine ne izvrši novo krivično delo.

Prema nalazima i mišljenjima sudskih veštaka medicinske struke, kod tužioca AA došlo je do povreda koje se kvalifikuju kao teška telesna povreda, bliže opisana u nalazu, u vezi koje povrede je tužilac trpeo fizičke bolove i strah intenziteta i u trajanju bliže navedenim u nalazima. Naruženost kod tužioca AA je srednjeg stepena, dok je umanjenje životne aktivnosti 10%, a umanjenje radne sposobnosti oko 20%, s obzirom da se tužilac bavi autolimarskim poslom, koje radnje su uglavnom vezane za potrebu angažovanja obe ruke, a potrebna je i fizička snaga. Kod tužioca BB je došlo do povrede koja se kvalifikuje kao laka telesna povreda i u vezi koje povrede je ovaj tužilac trpeo strah intenziteta i u trajanju bliže navedenim u nalazima sudskih veštaka.

Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je visina zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.05.2008. godine do 01.06.2008. godine. Prema nalazu i mišljenjsu sudskog veštaka aktuara visina kapitalizirane rente iznosi 2.998.360,45 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima tužilaca, jer je smatrao da je tuženi odgovoran za nastalu štetu shodno odredbi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je tužilac u ovom slučaju svojim ponašanjem doprineo nastanku štete, s obzirom da je nakon izlaska tuženog iz lokala, izašao za njim, prišao mu i naslonio se na vrata automobila tuženog, umesto da izbegne svaki dalji kontakt sa tuženim nakon sukoba u kafani, to je zaključio da je doprinos tužioca nastanku štete 50%. Ceneći sve utvrđene okolnosti u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je odmerio novčanu naknadu za tražene vidove nematerijalne štete, bliže navedene u obrazloženju pobijane odluke, umanjujući navedene iznose srazmerno doprinosu tužioca, shodno odredbi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima i obavezao tuženog da tužiocima isplati iznose navedene u izreci pobijane odluke. Drugostepeni sud je zaključio da tužilac AA pravo na naknadu materijalne štete i to zbog izgubljene zarade usled trajne nesposobnosti za rad za period od 01.05.2008. godine do 01.06.2008. godine, kao i da ima pravo na naknadu materijalne štete zbog umanjene radne sposobnosti za period od 10.04.2018. godine pa ubuduće i s tim u vezi na kapitalizirani iznos rente umanjeno za doprinos tužioca od 50%.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tuženi odgovoran za štetu koju su tužioci pretrpeli i da je u obavezi da tužiocima istu naknadi shodno članu 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, uz pravilan zaključak da je tužilac AA svojim ponašanjem doprineo nastanku štete 50%, a tužilac BB 20%, pravilnom primenom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno odmerio pravičnu novčanu naknadu za tražene vidove nematerijalne štete, kao i visinu materijalne štete, srazmerno umanjene za doprinos tužioca AA od 50%, a tužioca BB od 20%.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno cenio izvedene dokaze i utvrdio sve bitne činjenice i okolnosti pod kojima se desio štetni događaj, polazeći od pravnosnažne presude Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu K 189/08 od 22.09.2008. godine, kojom je tuženi povodom radnji koje je prema tužiocima preduzeo, pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela nanošenje teške telesne povrede. Naime, osuđujuća krivična presuda ima pravno dejstvo na parnični postupak koji se tiče istog životnog događaja i vezuje parnični sud u pogledu postojanja krivičnog dela za koje je tuženi osuđen. Stoga se neosnovano revizijom tužilaca osporavaju okolnosti štetnog događaja i ukazuje da ne postoji doprinos tužilaca nastanku štete, jer i po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je povodom navedenog događaja pravilno ocenio da je tužilac AA doprineo nastanku štete sa 50%, a tužilac BB sa 20%, Ovo zbog toga što je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito da je tužilac AA doprineo nastanku štete, s obzirom da je i nakon izlaska tuženog iz lokala, izašao za njim, prišao mu i naslonio se na vrata automobila tuženog, umesto da izbegne svaki dalji kontakt sa tuženim nakon sukoba u kafani, dok je doprinos tužioca BB pravilno odmerio u visini od 20% s obzirom da je nakon izlaska tuženog iz kafane i tužilac BB izašao za njim.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv odluke o kamati u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 28. ZPP za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna je samo vrednost predmeta spora glavnog tužbenog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka, ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena i protiv drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o kamati. Kamata ne čini glavni zahtev, već predstavlja sporedno potraživanje i ne uzima se u obzir prilikom utvrđivanja prava na izjavljivanje revizije, pa je Vrhovni sud utvrdio da revizija izjavljena protiv odluke o kamati nije dozvoljena.

Imajući u vidu napred navedno na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković