U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2 tačka 2. ZPP, na koju revzijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 11/09...18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „...“. Tužilja je sve do 1999. godine obavljala ove poslove, a nakon toga, pa sve do prestanka radnog odnosa po rešenju tuženog od 28.12.2015. godine, nije bila radno angažovana i primala je naknadu zarade. Kadrovskim planom za 2013. i 2014. godinu, koji je od strane Ministarstva zdravlja RS upućen direktoru tuženog, konstatovano je da broj zaposlenih koji nisu radno angažovani i primaju minimalne naknade iznosi 284, uz navod da će Republički fond od 31.05.2014. godine finansirati minimalnu naknadu za ovaj broj zaposlenih u skladu sa Zaključkom Vlade RS od 26.08.2010. godine. Zaključkom Vlade RS od 02.10.2015. godine data je saglasnost da zdravstvene ustanove iz Uredbe o planu mreže zdravstvenih ustanova sa područja AP Kosova i Metohije, u cilju rešavanja višegodišnjih problema u pogledu kadrovske obezbeđenosti i racionalizacije zaposlenih u tim zdravstvenim ustanovama, u roku od 30 dana od dana donošenja zaključka, utvrde broj zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. U tački 2. se preporučuje da se u roku od 7. dana od dana isteka roka iz tačke 1. dostave Ministarstvu zdravlja podaci o broju zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Tuženi je dana 27.10.2015. godine doneo Odluku o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena, dana 02.11.2015. godine Odluku o izmeni Pravilnika organizacije i sistematizacije poslova koja je objavljena na oglasnoj tabli, dana 09.11.2015. godine Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih sa obrazloženjem da ne postoji potreba za kadrom koji čine radno neangažovani zaposleni, a dana 10.11.2015. godine Program rešavanja viška zaposlenih. Tužilja smatra da je rešenje kojim joj je prestao radni odnos nezakonito, jer nije ispoštovana zakonska procedura oko određivanja tehnološkog viška u skladu sa Zakonom o radu. Tuženi navodi da je procedura proglašenja tehnološkim viškom radno neangažovanih zaposlenih sprovedena prema odredbama Zakona o radu i saglasno opštim aktima tuženog, na jedini mogući način, imajući u vidu specifičnost kategorije zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, jer se radi o radno neangažovanim radnicima prema kojima nisu mogli biti primenjeni odgovarajući kriterijumi kao za zaposlene koji rade. Tužilji je kod tuženog prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Kod utvrđenog, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetno rešenje doneto protivno odrebama člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i poništili kao nezakonito rešenje .../... od 28.12.2015. godine, na osnovu koga je prestao radni odnos tužilje, jer rešenje ne sadrži jasne razloge za otkaz ugovora o radu tužilji-da li zbog smanjenja izvršilaca na poslovima koje je tužilja obavljala ili zbog ukidanja tih poslova, već jedino iz rešenja proizlazi da je radna neangažovanost tužilje bila jedini kriterijum da joj prestane radni odnos kod tuženog. Takođe, tuženi program rešavanja nije dostavio sindikatu i republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja a što je bio dužan da učini u skladu sa imperativnim odredbama Zakona o radu. To su razlozi zbog kojih je rešenje tuženog kojim je prestao radni odnos tužilji, poništeno kao nezakonito i obavezan tuženi da tužilju vrati vrati na rad.

Vrhovni sud nalazi da se ovakav zaključak ne može prihvatiti. Pobijana presuda je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava a da činjenično stanje nije u potpunosti i na pravilan način utvrđeno.

Rešenje o otkazu ugovora o radu .../... od 28.12.2015. godine koje je doneto na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih od 10.11.2015. godine, tužilji je na poslovima ... otkazan ugovor o radu od 18.07.2012. godine zbog smanjenog obima posla, odnosno prestanka potrebe za ... u RJ ... Dom zdravlja Priština. Zaposlenoj je prestao radni odnos 31.12.2015. godine i pre dostavljanja rešenja isplaćena joj je otpremnina u iznosu od 198.003,00 dinara.

Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „...“. Tokom 1999. godine bila u drugom stanju, a zbog ratnih dešavanja u julu 1999. godine napustila je mesto prebivališta u Kosovskoj Mitrovici i prestala je da obavlja faktički rad, osim jednog perioda kada se vratila i koristila porodiljsko odsustvo, a potom imala status radno neangažovanog lica.

Imajući u vidu sadržinu Kadrovskih planova, očito je razlog proglašenja tehnološkog viška, problem isplate naknade zarade koji je doveo i do organizacionih promena. Tuženi je bio u takvoj situaciji da nema sopstvenih sredstava kojima bi isplaćivao naknade zarade, a kadrovskim planom je utvrđen broj zaposlenih na neodređeno vreme koji obavljaju poslove za potrebe obaveznog zdravstvenog osiguranja na osnovu ugovora sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, kao i smanjenje prostornih kapaciteta sa kojima je raspolagao pre juna 1999. godine. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su ekonomske promene nužno uslovile organizacione promene koje se ogledaju u prestanku potreba za obavljanje poslova.

U situaciji kada tužilja faktički nije radila kao i svi radno neangažovani a koji su se vodili kao zaposleni, tuženi je kod donošenja odluke o prestanku radnog odnosa, pošao od jedinog kriterijuma, a to je radna neangažovanost, jer je ocenio da sve ostale kriterijume koji se primenjuju kod radno angažovanih nije moguće primeniti.

Pobijanom drugostepenom presudom poništava se rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje zato što tuženi Program rešavanja viška zaposlenih nije dostavio sindikatu i republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja a što je bio dužan da učini u skladu sa imperativnim odredbama član 193. st.1 i 179. st. 5. tač. 1. Zakona o radu. Međutim, prema stanju u spisima, tuženi je naveo da tužilja nije član sindikata, te da se sindikat nije izjasnio na program i da zbog toga nije ni dostavljen program Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U pobijanoj odluci nema podataka da li je tužilja bila član sindikata, da li je sindikat uopšte bio organizovan u vreme donošenja spornog rešenja o prestanku radnog odnosa. Pored toga nije cenjeno da li je neko od neangažovanih zadržan konkretno na radnom mestu „...“ i koliko izvršilaca je predviđeno Pravilnikom o sistematizaciji za konkretno radno mesto. Ukoliko je neko od radno neangažovanih lica nakon organizacionih promena zadržan na radnom mestu na kome je rešenjem bila raspoređena tužilja, u tom slučaju bi se po mišljenju revizijskog suda, mogao prihvatiti zaključak da su se u odnosu na tužilju morali utvrditi i uzeti u obzir i neki drugi kriterijumi iz Programa rešavanja viška zaposlenih donetog 10.11.2015. godine, prilikom odlučivanja o prestanku radnog odnosa.

Kako je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, a da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. ZPP, ukinuo nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu. U ponovnom postupku utvrdiće se sve relevantne činjenice za odluku u skladu sa primedbama iznetim u ovom rešenju i doneti nova odluka o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković