Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2482/19 od 17.05.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od 01.02.2014. godine do 01.01.2015. godine isplati iznos od 1.172.269,77 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, na mesečne iznose i na način kako je to određeno tim stavom izreke, u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da za tužioca na iznose iz stava prvog izreke za period od 01.02.2014. godine pa do 01.01.2015. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete na ime zaostale razlike plate do dvostrukog iznosa za period od 01.02.2014. godine do 01.01.2015. godine isplati iznose glavnice i zakonske zatezne kamate, na način kako je to određeno tim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da na iznose iz stava trećeg izreke uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 354.946,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3092/22 od 30.09.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje prvostepenog suda P1 2482/19 od 22.03.2021. godine i žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, potvrđena je presuda prvostepenog suda P1 2482/19 od 17.05.2022. godine u stavovima trećem i četvrtom izreke i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda P1 2482/19 od 17.05.2022. godine u stavovima prvom i drugom izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od 01.02.2014. godine pa do 01.01.2015. godine ukupan iznos od 1.172.269,77 dinara u mesečnim iznosima i sa pripadajućom kamatom, kao i da na iznose iz stava prvog izreke u korist tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, pa je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 354.946,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog postupka kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 22.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene revizije izjavili su tužilac i tužena, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac pobija drugostepenu presudu u delu kojim je žalba tužene usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu u pogledu glavne stvari i parničnih troškova tako što je tužbeni zahtev u celosti odbijen i tužilac obavezan da tuženoj nadoknadi parnične troškove. Tužena pobija rešenje o novčanom kažnjavanju sadržano u stavu prvom izreke drugostepene presude, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj po članu 404. ZPP.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažno rešenje o novčanom kažnjavanju sadržano u stavu prvom izreke pobijane presude je odluka suda usmerena na održavanje procesne discipline. Odredbama članova 186. – 190. ZPP regulisano je koje ponašanje stranaka i drugih učesnika u postupku podleže ovoj vrsti sankcija, u kom rasponu se izriče kazna i na koji način se rešenja suda prinudno izvršavaju. Imajući u vidu da se institut posebne revizije odnosi isključivo na slučajeve kada je drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo i postoji potreba da se o spornom odnosu izjasni Vrhovni sud, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi koji omogućavaju odlučivanje o reviziji kao o posebnoj.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužene kao redovne, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija nedozvoljena.

Protiv rešenja drugostepenog suda dozvoljena je revizija u situacijama koje su propisane članom 420. ZPP. Pobijano rešenje nije predviđeno kao rešenje protiv koga je dozvoljena revizija, pa je odluka u stavu drugom izreke doneta na osnovu člana 413. ZPP.

Vrhovni sud je u postupanju po reviziji tužioca ispitao pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda u smislu odredbi članova 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, pukovnik zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova tužene počev od 2006. godine, raspoređivan je rešenjima poslodavca na više radnih mesta, poslednji put rešenjem od 01.06.2012. godine na radno mesto ... / UOSL, Koordinacione uprave za Kosovo i Metohiju. Tužilac je penzionisan zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju dana 01.01.2015. godine. Tužilac je od 2008. godine po službenim nalozima bio radno angažovan u Službi za otkrivanje ratnih zločina, pa je tako u vremenskom periodu od 13.12.2009. do 15.12.2009. godine bio upućen kao radnik Službe za otkrivanje ratnih zločina u Sarajevo, radi informativnih razgovora vezanih za saradnju sa Tužilaštvom Bosne i Hercegovine. Takođe, od 06.04. do 20.04.2008. godine, kao i u februaru 2010. godine po službenom nalogu svedočio je pred Sudom u Hagu, kao policijski službenik angažovan u Službi za otkrivanje ratnih zločina povodom optužnica podnetih protiv BB i VV. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević je 04.02.2014. godine podneo MUP-u, Službi za otkrivanje ratnih zločina molbu za novčano nagrađivanje tužioca, zbog izuzetnog zalaganja u predmetu „... – ...“, kao i u predmetima „...“, „...“ i „...“. Tužiocu nije isplaćena dvostruka zarada, koja pripada za rad u Službi za otkrivanje ratnih zločina, a ova zarada nije isplaćivana ni njegovim kolegama koji su radili po rešenjima u navedenoj službi, pa su svoja prava sudski ostvarivali. U spornom vremenskom periodu od 01.02.2014. do 01.01.2015. godine razlika između dvostruke plate koja pripada zaposlenima u SORZ u odnosu na platu koju su primala na radnom mestu pre upućivanja u ovu organizacionu jedinicu i isplaćene plate tužioca predstavlja iznos, čiju isplatu on zahteva i prvostepeni sud mu dosuđuje pozivom na odredbe člana 2. i 7. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, člana 146. stavovi 1. i 2. Zakona o policiji, članova 8. i 17. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine i članova 2. i 3. Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u Tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine. Prvostepeni sud je stanovišta da i pored činjenice što tužilac nije rešenjem raspoređen u Službu za otkrivanje ratnih zločina njemu pripada sporna razlika za radno angažovanje po pravnom osnovu naknade štete u skladu sa članovima 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po članu 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje tužena ima obavezu da uplati i doprinose na razliku neisplaćene zarade.

Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud nalazi da nema pravnog osnova za isplatu sporne razlike zarade, pošto je tužilac do penzionisanja radio na radnom mestu ... Uprave UOSL, Koordinaciona uprave za Kosovo i Metohiju, pa pošto nema plate prethodnog radnog mesta, niti plate ostvarene u Službi za otkrivanje ratnih zločina, ne postoji pravni osnov koji bi opravdavao isplatu tražene razlike zarade.

Ceneći navode tužioca u reviziji, odnosno navode tužene iz odgovora na reviziju, Vrhovni sud nalazi da stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

Naime, u ponovljenom postupku pred prvostepenim sudom postupljeno je po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 90/19 od 03.07.2019. godine, te je razjašnjeno da je tužilac faktički obavljao poslove u Službi za otkrivanje ratnih zločina praktično od vremena osnivanja te organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova. Razjašnjeno je i da radno angažovanje nije bilo praćeno donošenjem rešenja o formalnom raspoređivanju tužioca u tu službu, već da je tužilac sve vreme bio u statusu radnika Direkcije policije.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i da se niko tog prava ne može odreći.

Odredbom člana 104. stav 2. Zakona o radu propisano je da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, a odredbom stava 5. tog člana zakona, da u slučaju povrede prava iz stava 2. zaposleni ima pravo na naknadu štete.

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 13.10.2020. godine izmenjen je pravni stav u vezi prava na uvećanje plate zaposlenih u posebnim organizacionim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala i otkrivanje ratnih zločina, po kome lica, zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i Službu za otkrivanje ratnih zločina, bili radno angažovani u MUP-u imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju bi ostvarivala na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz ograničenje iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela. U razlozima za ovaj stav, iskazano je da iz jezičkog tumačenja odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala proizlazi da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama.

Navedene materijalnopravne odredbe, kao i stav Vrhovnog kasacionog suda vezan za visinu pripadajuće naknade štete zbog povrede garantovanog prava jednake zarade za isti rad kod poslodavca, vodi zaključku da je prvostepeni sud pravilno delimično usvojio tužbeni zahtev, dosuđujući tužiocu razliku dobijenu obračunom dvostrukog iznosa plate, bez dodataka na platu utvrđenih zakonom. Propust poslodavca da donošenjem rešenja pravno verifikuje nesumnjivo radno angažovanje tužioca u organizacinoj jedinici u kojoj je predviđena plata u dvostrukom iznosu, tužiocu po oceni Vrhovnog suda ne može škoditi. Činjenično je utvrđeno da je tužilac poslove obavljao po službenim nalozima, na osnovu kojih je istupao i predstavljao državu i pred međunarodnim institucijama. Sve utvrđene okolnosti daju osnova zahtevu tužioca za naknadu štete, kako je to pravilno našao i prvostepeni sud.

Odluka o troškovima postupaka po pravnim lekovima doneta je primenom odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP. Tužena nije postigla uspeh u žalbenom postupku, pa je postavljeni zahtev za naknadu troškova tog postupka odbijen. Tužilac nije postavio opredeljen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok je tužena takav zahtev postavila, ali uspeh sa revizijom, odnosno odgovorom na reviziju nije postigla, pa je odbijen i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavovima trećem izreke i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković