Prema stanju u spisima, tužilac je podneo tužbu protiv tuženih, radi naknade štete i tužbom je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno isplate i to: 397.000.000,00 dinara po osnovu obične materijalne štete zbog srušenih i postojećih nepokretnosti i po osnovu pričinjene štete pravnim prethodnicima i samom tužiocu u periodu od 09.04.1945. godine do dana izrade nalaza i za period od dana izrade nalaza u narednih 15 godina iznos od 399.000.000,00 dinara po osnovu izmakle koristi onemogućavanjem pravnih prethodnika i samog tužioca da koriste potencijal lokacije, 339.000.000,00 dinara po osnovu izmakle koristi onemogućavanjem pravnih prethodnika i samog tužioca da uživaju, koriste i ubiraju plodove realizovanog potencijala lokacije i 379.000.000,00 dinara po osnovu nematerijalne štete u vidu psihičke boli i šikaniranja, okruženosti onemogućavanjem da uživaju, koriste i ubiraju plodove vredne imovine, formiranje porodice i uskraćujući im pravo na život, vodeći ih u preranu smrt, sve sa pripadajućom kamatom, kao i da isplatom svih iznosa tuženi stiču pravo da se knjiže sa pravom svojine na „pravnih prethodnika“ i tužiočevoj „imovini“, istu nastavljajući da koriste i uživaju tada u skladu sa zakonom. Postavljen je i eventualni tužbeni zahtev (koji je opredeljen kao i osnovni tužbeni zahtev, osim u delu gde je tražio da mu tuženi isplate na ime materijalne štete zbog srušenih i postojećih nepokretnosti, umesto postojećih navedeno je devastiranih objekata). Tužbu je podneo preko punomoćnika advokata, koji je u ime tužioca tužbu potpisao, a uz tužbu je priložio punomoćje. Prvostepeni sud je održao ročište u smislu člana 294. stav 2. ZPP na kome je tužiocu i njegovom punomoćniku predočeno da je tužba nerazumljiva u smislu člana 294. stav 1. tačka 7. ZPP, nakon čega je punomoćnik tužioca naveo da ostaje kod podnete tužbe.

Prvostepeni sud je podnetu tužbu odbacio kao nerazumljivu primenom člana 294. stav 1. tačka 7. i stava 2. u vezi člana 101. stav 5. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je tužbeni zahtev po svojoj suštini nerazumljiv i da se po tužbi ne može postupati, budući da tužba u konkretnom slučaju nema određen i razumljiv zahtev u pogledu glavne stvari, niti su navedene činjenice na kojima zahtev zasniva, a tužbu je u ime stranke podneo punomoćnik iz reda advokata.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su tužbu odbacili.

Naime, odredba člana 98. stav 3. i 4. ZPP, koja propisuje obavezne elemente podnesaka, kao i odredbe člana 192. stav 1. istog zakona koja propisuje dodatne obavezne elemente koje tužba mora da sadrži, tužba u konkretnom slučaju sadrži predmet spora i određen zahtev u pogledu glavne stvari.

U konkretnom slučaju, tužilac je tužbom tražio da se tuženi obavežu da mu naknade materijalnu štetu, izmaklu korist i nematerijalnu štetu (bliže navedeno u obrazloženju). Pravilnost odluke o odbačaju tužbe se navodima revizije ne dovodi u sumnju. Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je tužba nerazumljiva u delu glavnog i eventualnog tužbenog zahteva, budući da nije jasno kakve su to srušene, a istovremeno postojeće nepokretnosti, kakav vid štete predstavlja izmakla korist onemogućavanjem njegovih pravnih prethodnika i samog tužioca da koriste potencijal lokacije, a sa tim u vezi nije jasan ni traženi vid štete koji tužilac potražuje u vidu izmakle koristi onemogućavanjem pravnog prethodnika i samog tužioca da uživaju, koriste i ubiraju plodove realizovanog potencijala lokacije, te da je nejasno da li tužilac traži naknadu štete jer su predmetni objekti srušeni, da li zahteva naknadu zbog nemogućnosti njihovog izdavanja ili je tužilac očekivao neku drugu korist, kao i šta predstavlja izmakla korist onemogućavanjem pravnih prethodnika i samog tužioca da uživaju, koriste i ubiraju plodove realizovanog potencijala lokacije. Takođe ni zahtev za naknadu nematerijalne štete koju tužilac potražuje od tuženih nije jasno opredeljen, budući da tužilac traži nematerijalnu štetu u vidu psihičke boli i šikaniranja, okuženosti, onemogućavanja da uživaju, koriste i ubiraju plodove vredne imovine, formiranje porodice i uskraćujući im pravo na život, vodeći ih u preranu smrt, zbog čega nije jasno da li se radi o naknadi nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, duševnih bolova uzrokovanih nekim razlogom ili naknadi nematerijalne štetet za pretrpljeni strah u smislu odredbe člana 200. ZOO, niti je jasan zahtev tužioca da isplatom ovih iznosa tuženi stiču pravo da se knjiže sa pravom svojine na „pravnih prethodnika“ i tužiočevoj „imovini“ nastavljajući da je koriste i uživaju sada u skladu sa zakonom. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, nižestepni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 294. stav 1. tačka 7. i stava 2. u vezi člana 101. stav 5. ZPP.

Nisu osnovani navodi revizije o bitnim povredama odredaba parničnog postupka. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 294. stav 2. ZPP nije zakonom propisani razlog za reviziju (član 407. stav 1. ZPP). Stoga su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su odbacili tužbu tužioca kao nerazumljivu.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković