Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 1880/2023
30.11.2023. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Preduzeće za poljoprivrednu proizvodnju i promet Potkozarje DOO Petrovaradin, čiji je punomoćnik Milan Kubat, advokat u ..., protiv tužene Banca Intesa AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 4.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 95/22 od 15.06.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 30.11.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 95/22 od 15.06.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 95/22 od 15.06.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 95/22 od 15.06.2023. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu 13P 4762/2021 od 27.10.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 8. dela stava 1. Ugovora o kreditu, kreditna partija broj ...- ...-... od 23.02.2017. godine, sadržine bliže navedene u izreci, obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 10.500,00 dinara i obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 25.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju pobijane presude, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. U situaciji u kojoj je tužena postupila na opisani način i prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioca kao korisnika kredita adekvatno upoznala sa vrstom i visinom novčane obaveze koju je dužan da snosi, nema njene nesavesnosti te time ni ništavosti imovinskog prava ugovorenog u sopstvenu korist. Takođe, u konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.