Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4567/2021 od 19.10.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade isplati za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2019. godine ukupan iznos od 110.783,96 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate; zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine isplati za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2019. godine ukupan iznos od 74.397,05 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate i odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka u iznosu od 62.751,00 dinara sa kamatom, a obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka plati 31.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na poslovima i radnim zadacima ... . Rešenjem tužene, tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate 8,53. Tako utvrđena zarada, po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na KiM uvećana je za 50% na osnovu Zaključka Vlade RS od 25.12.2008. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade u iznosu od 110.783,96 dinara, prema drugoj varijanti razlika u visini tzv. „kosovskog dodatka“ u iznosu od 74.397,05 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka sledi i to da je zarada koju je tužilac primao sa „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu bila veća od minimalne zarade za ukupan iznos od 390.517,56 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne zarade, sa kojih razloga je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane zahteve tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužiocu je u spornom periodu u pojedinačnim mesecima obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na traženu razliku zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom člana 153. i 154. u vezi člana 165. stav 3. ZPP, a tužiocu su priznati i troškovi po reviziji i to za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju u iznosu od 27.007,24 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 40.510,86 dinara.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković