Protiv navedene drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavio tuženi-protivtužilac BB, putem dva revizijska podneska, u kojima je kao razloge pobijanja naveo bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužilac-protivtuženi AA (u daljem tekstu tužilac) je predložio da se odbije revizija tuženog-protivtužioca BB (u daljem tekstu tuženog).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 ... 10/2023) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP, na koje se revizijom ukazuje, a takođe i neosnovano ističe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, nasuprot čemu je ono zasnovano na obrazloženoj oceni dokaza i rezultata raspravljanja u skladu sa članom 8. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u sprovedenom postupku, tužilac AA je bio vlasnik i direktor preduzeća „VV“ DOO ..., ..., koje je na berzi kupilo akcije AD „GG“ iz ... u 2003. godini. Tuženi BB je bio vlasnik preduzeća „DD“ i sa tužiocem je bio u prijateljskom odnosu i ostvarivao saradnju. Dogovore o poslovima i saradnji stranke su vodile iza zatvorenih vrata. Kupovini akcija preduzeća AD „GG“ prethodio je usmeni dogovor stranaka kao fizičkih lica, prema kojem je tužilac AA obezbedio tuženom BB novac radi kupovine akcija navedenog preduzeća na tenderu, putem dve bankarske transakcije sa partije računa tužioca na partiju računa tuženog kod „...“ u Ekspozituri ..., dana 02.07.2003. godine iznosa od 20.000.000,00 dinara i 05.07.2023. godine iznosa od 11.700.000,00 dinara, ukupno 31.700.000,00 dinara, kako bi tuženi BB učestvovao na tenderu pred Agencijom za privatizaciju, kojoj je BB odmah potom 07.07.2003. godine uplatio iznos od 31.690.000,00 dinara. Tender nije uspeo i novac je od strane Agencije za privatizaciju vraćen 23.07.2003. godine na račun uplatioca BB. Dana 30.07.2003. godine po nalogu BB prenet je sa njegovog računa na račun tužioca AA iznos od 41.433.000,00 dinara (iznos se sastoji od 31.690.000,00 dinara i 9.743.000,00 dinara dinarske protivvrednosti prodatih 150.000 evra). Narednog dana, 31.07.2003. godine tužilac AA je izvršio prenos sredstava u iznosu od 41.430.000,00 dinara na svoje preduzeće „VV“. Odnosi između stranaka su pogoršani nakon kupovine akcije predueća „GG“ na beogradskoj berzi od strane preduzeća „VV“, jer po dogovoru tužilac AA nije preneo tuženom BB 30% akcija. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 32/2010 od 10.02.2010. godine odbijen je tužbeni zahtev BB protiv preduzeća „VV“ DOO ..., ..., za isplatu novčanih potraživanja na ime neosnovanog obogaćenja i zahtev da se tuženo preduzeće obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati protivvrednost 5582 akcije AD „GG“ ... u opredeljenom novčanom iznosu od 55.195.597,48 dinara.

Prethodno donetom pravnosnažnom presudom drugostepenog suda u ovoj parnici, u delu koji nije bio predmet revizijskog pobijanja, obavezan je tužilac- protivtuženi AA da protivtužiocu BB vrati iznos od 41.330.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja protivtužbe 12.07.2010. godine do isplate, primenom pravila o vraćanju stečenog bez osnova, propisanih članom 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima. Ovde pobijanom pravnosnažnom presudom drugostepenog suda obavezan je tuženi BB da tužiocu AA vrati iznos od 31.700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 29.08.2007. godine do isplate. Po nalaženju drugostepenog suda, ovaj tužbeni zahtev je osnovan jer nije vraćeno ono što je dato od strane tužioca po dogovoru o zajmu radi tenderske kupovine akcija, koja nije realizovana, a o kojoj obavezi tuženog je odlučeno primenom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Na utvrđeni iznos obaveze tuženog kamata je dosuđena od podnošenja tužbe za vraćanje uplaćenog iznosa novca od strane tužioca 29.08.2007. godine, kao poziva za vraćanje dugovanog, primenom člana 277. i 324. ZOO.

Zbog nerealizovanog dogovora stranaka o raspodeli akcija po ostvarenoj kupovini akcija na berzi od strane preduzeća tužioca, vođen je spor pred Privrednim sudom u Kragujevcu, koji je okončan odbijanjem zahteva ovde tuženog BB prema preduzeću „VV“, a po njegovom zahtevu prema tužiocu kao fizičkom licu dosuđeno je vraćanje prenetog iznosa od 41.433.000,00 dinara sa njegovog računa na račun tužioca, sa kamatom od isticanja tog zahteva protivtužbom podnetom 12.07.2010. godine, dok je za period pre podnošenja protivtužbe zahtev za kamatu odbijen, jer stranke nisu imale postignut dogovor da se novac vrati do određenog roka, već da je prema razlogu zbog kojeg je podneta protivtužba ocenjeno da je tužilac od tada postao nesavestan i duguje kamatu od podnošenja protivtužbenog zahteva 12.07.2010. godine, ali ne i za period koji tome prethodi. Na ovaj način odlučeno je o obimu vraćanja stečenog bez osnova, primenom odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženog nije osnovana. Naime, neosnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost činjeničnog utvrđenja o kojem su razlozi dati u obrazloženju pobijane presude, uz ocenu o podudarnosti nalaza veštačenja o novčanim transakcijama i zapisnika o izvršenoj kontroli poslovanja u Ekspozituri „...“ u ... od 10.09.2003. godine, koja je za predmet imala kontrolu sprovođenja Zakona o sprečavanju pranja novca i obuhvatila partije parničnih stranaka uz opis izvršenih promena dana 02.02.2003. godine, dana 05.07.2003. godine i dana 30.07.2003. godine, što ne ostavlja sumnju da je sa računa tužioca preneto tuženom 31.700.000,00 dinara. Ovo utvrđenje dovedeno u vezu sa utvrđenom sadržinom neformalnog sporazuma i preduzetim aktivnostima, nije rezultirao podelom akcija, niti vraćanjem novca tužiocu, zbog čega je po principu osnova koji se nije ostvario svaka stranka dužna da primljeno vrati, shodno opštem pravilu propisanom u članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, u skladu sa kojim je odlučeno u ovoj pravnoj stvari.

Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati (stav 1). Obaveza vraćanja nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2).) Takav je ovde slučaj bio sa izvršenim novčanim transakcijama u međusobnom odnosu stranaka kao fizičkih lica. Kao što je otpao osnov prenosa sredstava u iznosu od 41.433.000,00 dinara sa računa tuženog na račun tužioca i tužilac obavezan da taj iznos vrati, isto tako nije se ostvario ni osnov prenosa iznosa od 31.700.000,00 dinara sa računa tužioca na račun tuženog, sledom čega je pravilno pobijanom presudom odlučeno o obavezi tuženog da ovaj iznos vrati tužiocu. Takođe, prema utvrđenim okolnostima slučaja pravilno je odlučeno i o zahtevima stranaka u pogledu kamate, ogovarajućom primenom člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, revizija tuženog nije osnovana u navodima koji se odnose na primenu materijalnog prava. Takođe, nije osnovana ni u navodima o bitnim povredama postupka, s obzirom da u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do pogrešne ili nepravilne primene odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati dozvoljeni razlog za reviziju prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema ishodu spora, pravilno je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Imajući u vidu da je revizija tuženog odbijena kao neosnovana i da troškovi odgovora na reviziju nisu nužni parnični troškovi, to je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković