Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2765/21 od 30.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u pogledu odluke o naknadi štete od 2.867,76 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 07.07.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe, u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena i u stavu trećem izreke (odluka o troškovima postupka). Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u pogledu zakonske zatezne kamate, tako što je odbijen zahtev za isplatu tražene kamate na dosuđeni iznos naknade štete za period od 04.03.2010. godine do 06.07.2017. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Navodima revizije i podnetim prilozima, tužena je konkretizovano ukazala da je pravnosnažnim presuđenjem o dosudi naknade štete na teret tužene Republike Srbije odstupljeno od sudske prakse, zbog čega je ovaj sud razmatrao dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o izjavljenoj reviziji potrebno je odlučiti radi ujednačavanja sudske prakse, pa je zato odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u preduzeću „Metalac“ a.d. Ivanjica. Presudom zbog propuštanja Opštinskog suda u Ivanjici Pr 158/09 od 22.09.2009. godine usvojen je tužbeni zahtev ovde tužioca protiv navedenog poslodavca radi isplate minimalne zarade, troškova prevoza, toplog obroka i uplate doprinosa. Tužiocu je radni odnos prestao 04.03.2010. godine, a ugovorom koji je tog dana zaključen između „Metalac“ a.d. Ivanjica i tužioca postignuta je saglasnost da će poslodavac neisplaćene neto zarade radnicima, između ostalog i tužiocu, regulisati na taj način što će celokupna zaostala potraživanja radnika po osnovu zarade i naknada zarada pretvoriti u valutu evro na dan raskida radnog odnosa, što za tužioca iznosi 3.427 evra, a da će utvrđeno potraživanje biće isplaćeno nakon okončanja postupka privatizacije. Članom 4. ugovora tužilac se obavezao da će povući predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Ivanjici Pr 158/09, što je i učinio. Ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije od 20.09.2007. godine koji je bio zaključen između Agencije za privatizaciju i kupca „Bulcvet“ doo Sliven, Bugarska, a za predmet imao prodaju 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije „Sloboda“ metaloprerađivačko preduzeće „Metalac“ DP Ivanjica, je raskinut u 2009. godini. Potom, Agencija za privatizaciju je odustala od prodaje društvenog kapitala subjekta privatizacije preduzeća „Metalac“ ad Ivanjica i 13.05.2009. godine donela odluku o prenosu kapitala Akcijskom fondu Republike Srbije. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 26.08.2010. godine nad preduzećem „Metalac“ Ivanjica otvoren je postupak stečaja. Tužilac je u stečajnom postupku prijavio potraživanje po ugovoru od 04.03.2010. godine. U tom postupku, zaključkom od 11.04.2011. godine tužiocu je priznato potraživanje na ime glavnog duga 101.972,23 dinara, kamate na glavni dug 888,97 dinara, što iznosi ukupno 102.861,20 dinara (priznato u prvom isplatnom redu), iznos glavnog duga od 304.338,00 dinara (priznato u trećem isplatnom redu), a kamata uslovno priznata od dana otvaranja stečaja do dana isplate. Tužiocu je po rešenju Fonda solidarnosti od 28.05.2012. godine isplaćen iznos od 64.400,00 dinara na ime zarade u periodu od 27.11.2009. godine do 04.03.2010. godine sa pripadajućim doprinosima, što odgovara dinarskoj protivvrednosti 559.24 evra na dan 05.07.2012. godine. Razliku do ugovorom utvrđenog potraživanja od 3.427 evra, a koja iznosi 2.867,76 evra, tužilac nije ostvario. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St broj 340/2010 od 15.03.2016. godine usvojen je završni račun stečajnog upravnika od 10.02.2016. godine i uz konstataciju o namirenju razlučnih poverilaca i stečajnih poverilaca u određenim iznosima, zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. U stečajnom postupku, pravnosnažno okončanom, tužilac nije naplatio svoje potraživanje.

Tužilac nije podnosio pravno sredstvo radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, presudama nižestepenih sudova obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu isplati naknadu štete u iznosu od 2.867,76 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 07.07.2017. godine do isplate, uz zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva u tom delu, zasnovan na shvatanju da tužilac ima pravo da neizmireno potraživanje iz radnog odnosa utvrđeno u postupku stečaja sprovedenom nad privrednim društvom koje je poslovalo sa društvenim kapitalom, ostvari kao naknadu materijalne štete od Republike Srbije, po osnovu njene objektivne odgovornosti za neizvršenje pravnosnažnih sudskih odluka kojima su potraživanja utvrđena ali nisu izmirena u postupku stečaja.

Po oceni Vrhovnog suda, izneto pravno stanovište se ne može prihvatiti kao pravilno.

U konkretnom slučaju, tužiocu je od strane stečajnog upravnika priznato potraživanje prema bivšem poslodavcu kao stečajnom dužniku nad kojim je stečajni postupak vođen i okončan. Međutim, tužilac nije inicirao i ishodio utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku radi prinudnog izvršenja. Kod takvog stanja stvari, na strani tužene Republike Srbije nisu nastali uslovi odgovornosti za štetu koju tužilac u ovom postupku potražuje. Naime, odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona. U druga imovinska prava stečena na osnovu zakona spadaju i novčana potraživanja koja se odnose na isplatu neizmirenih zarada i pripadajućih doprinosa po osnovu rada. Kada se radi o privrednom društvu – dužniku koji posluje sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu posebne obaveze Republike Srbije. To je posledica činjenice da se odredbom člana 86. stav 1. Ustava jemči privatna, zadružna i javna svojina, dok je odredbom stava 2. istog člana, određeno da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom. Imajući u vidu da je Republika Srbija, zakonskim aktivnostima izvršenim dopunama i izmenama Zakona o privatizaciji, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju i da je tako onemogućeno izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, ovaj sud je stanovišta da u toj situaciji Republika Srbija odgovara za iznos utvrđenog a neisplaćenog potraživanja, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Sa iznetom argumentacijom, prema Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Isti uslov važi i kada je postupak stečaja otvoren i sproveden nad privrednim društvom nakon raskida ugovora o privatizaciji. U konkretnom slučaju, taj uslov nije ostvaren, jer tužilac nije podnosio prigovor za utvrđenje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredbe naznačenog člana odnose na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Sa navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Tužena je uspela u sporu i na osnovu člana 153. stav 2. i člana 163. stav 1. ZPP ostvaruje pravo na naknadu troškova postupka, potrebnih i opredeljeno traženih po vrsti i visini, i to za sastav odgovora na tužbu 6.000.00 dinara i sastav žalbe 12.000,00 dinara, ukupno 18.000,00 dinara. O troškovima postupka je odlučeno kao u izreci, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić