Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 651/21 od 24.05.2022. godine, na osnovu održane rasprave pred drugostepenim sudom, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke za iznose naknade nematerijalne štete od 246.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 164.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 147.600,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 246.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.03.2019. godine do isplate, kao i u drugom stavu izreke, pa je u tom delu žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa i to za još 179.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 71.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 24.900,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 134.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.03.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete plati dinarsku protivvrednost 5.383 evra na dan presuđenja 19.03.2019. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.03.2019. godine do isplate. Stavom petim izreke delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete preko dosuđenog iznosa od po 50 evra za svaki mesec od februara 2010. godine zaključno sa decembrom 2018. godine, a za januar 2010. godine preko 33 evra, a do traženih iznosa u stavu četvrtom izreke prvostepene presude. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 421.539,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je, pozivom na član 403. stav 2. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačke 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretizovano ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka, niti u kom delu činjenice nisu na potpun i pravilan način utvrđene, već se navodi suštinski odnose na ukazivanje da je drugostepeni sud nepravilno metodološki obračunao visinu pripadajuće materijalne i nematerijalne štete.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetna šteta nastala je kao posledica saobraćajne nezgode, koja se dogodila u noćnim uslovima u selu ... 10.01.2010. godine. Tužilac, rođen 1953. godine, tom prilikom se sa drugom kretao sredinom desne kolovozne trake, na koji način je stvorena opasna saobraćajna situacija, a na njih je naleteo automobil osiguran od odgovornosti prema trećim licima kod tuženog, kojim je upravljao alkoholisani vozač vozeći nedozvoljenom brzinom. Drug tužioca je poginuo, a tužilac se zbog dobijenih telesnih povreda lečio u okviru godine dana, pa je kod njega zaostalo umanjenje životne aktivnosti od 20%, a ožiljci od operacija predstavljaju naruženost teškog stepena. Drugostepeni sud je detaljno utvrdio visinu i dužinu pretrpljenih fizičkih bolova i straha koje je tužilac trpeo kao posledicu nezgode. Nakon nezgode, u mirnom postupku tužiocu je na ime naknade nematerijalne štete isplaćene 90.000,00 dinara. Od 2006. godine tužilac nije bio zaposlen, već je privređivao tako što je po selu radio sezonske poslove i na taj način u proseku mesečno mogao da ostvari 200 evra. Nakon nezgode, po okončanju lečenja do januara meseca 2019. godine kada je otišao u starosnu penziju, zaradu je ostvarivao na identičan način, ali u manjem obimu.

Polazeći do navedenih činjenica, nižestepeni sudovi nalaze da osnov obaveze tuženog, kao osiguravača od autoodgovornosti proizilazi iz člana 940. Zakona o obligacionim odnosima, te da doprinos tužioca nastanku štete po odredbama člana 192. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 50%. Po odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima puni iznosi novčanih naknada za sporne vidove štete po oceni drugostepenog suda iznose 600.000,00 dinara za fiziče bolove, 400.000,00 dinara za strah, 360.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 600.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Tuženi je u obavezi da tužiocu nadoknadi jednu polovinu ovih iznosa, prema obimu svoje odgovornosti za štetu, a zbir ovako dobijenih iznosa od 490.000,00 dinara umanjen je za isplaćeni iznos od 90.000,00 dinara, i izveden zaključak da je ovom isplatom tužiocu namirena nematerijalna šteta u visini od 18% od pripadajućihi iznosa. Sa polazištem na ovakav metodološki obračun, drugostepeni sud tužiocu dosuđuje 82% od pripadajućih iznosa spornih novčanih naknada. Odluku o pravu tužioca na naknadu materijalne štete drugostepeni sud zasniva na članu 195. Zakona o obligacionim odnosima, po kome je tuženi u obavezi da tužiocu nadoknadi izgubljenu zaradu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, odnosno štetu u vidu izgubljene zarade zbog delimične nesposobnosti za rad. U nedostatku tačnih pokazatelja o visini zarade koju je tužilac ostvarivao do povređivanja, primenom člana 232. ZPP utvrđuje da je to bio iznos od 200 evra mesečno, sa pravilnim osloncem na iskaze saslušanih svedoka, a da je nakon povređivanja bio u mogućnosti da ostvaruje zaradu od 100 evra mesečno. Tuženog obavezuje da isplati iznos koji se dobija sa polazištem na 50 evra mesečno, prema obimu odgovornosti tuženog za predmetnu štetu. Iznos od 5.350 evra dobijen je množenjem 50 evra sa punim brojem meseci, odnosno srazmernim delom meseca januara za vremenski period od povređivanja do odlaska tužioca u starosnu penziju.

Vrhovni sud prihvata kao pravilan metodološki pristup i matematički obračun visine pripadajuće, a neisplaćene naknade nematerijalne štete, odnosno materijalne štete koju je tužilac pretrpeo kao posledicu saobraćajne nezgode, za koju odgovara tuženi kao osiguravač od odgovornosti lica koje je skrivilo nezgodu. Drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na pravilnoj primeni relevantih materijalno-pravnih odredbi kako u pogledu osnova odgovornosti, tako i u pogledu visine pripadajuće naknade.

Vrhovni sud smatra da su puni iznosi novčanih naknada nematerijalne štete odmereni u gornjim granicama iznosa u aktuelnim odlukama u bitno istovrsnim činjeničnim situacijama, tako da navodi revizije kojima se spori visina dosuđenih iznosa ne mogu biti prihvaćeni. Tužilac neosnovano ukazuje i da je isplaćeni iznos od 90.000,00 dinara u mirnom postupku trebao biti stavljen u srazmer prema ukupnom iznosu pravične naknade, pošto tuženi ima obavezu isplate srazmerno obimu svoje odgovornosti, a ne u visini iznosa koji su poslužili za obračun visine njegove obaveze.

Na osnovu raspoloživih dokaza, a u nedostatku tačnih podataka o visini zarade tužioca materijalna šteta pravilno je obračunata sa polazištem na mesečni iznos od 200 evra, po odredbi člana 232. ZPP. Pošto je vrednost izgubljene zarade obračunom u stranoj valuti očuvana do vremena presuđenja, koje je po članu 189. Zakona o obligacionim odnosima merodavno za utvrđivanje visine naknade materijalne štete, navodi revizije o potrebi revolorizacije izgubljenih zarada ne dovodi u sumnju zaključak da je tužiočeva materijalna situacija dosudom dinarske protivvrednosti 5.383 evra na dan presuđenja dovedena u ono stanje u kakvom bi bila da nije bilo štetnog događaja.

Pravilno je na osnovu odredbi člana 165. stav 2, 153. stav 2. i 154. ZPP odlučeno i o troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić