Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene zahtevajući naknadu troškova za sastav tog odgovora.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11….18/20),u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), i odredbe člana 202. Porodičnog zakona, pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede na koje tužena neosnovano u reviziji ukazuje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tužena takođe u reviziji ukazuje, nije razlog zbog koga revizija može da se izjavni na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletni VV, rođen ...2011. godine, u ..., je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Mladenovcu P2 1388/2011 od 02.04.2012. godine, kojom je razveden brak zaključen između njegove majke, sada pokojne GG i njegovog oca, tužioca AA, poveren majci GG na samostalno vršenje roditeljskog prava. Nakon smrti majke, 2014. godine, maloletni VV ostao je da živi u domaćinstvu svoje babe, ovde tužene. Tužilac se u junu 2014. godine, nakon što je majka maloletnog deteta preminula, obratio Gradskom centru za socijalni rad, Odeljenja Grocka, radi posredovanja u porodičnim odnosima sa porodicom pokojne GG, a u cilju postizanja dogovora oko dalje brige o maloletnom detetu. Izrazio je spremnost da dete preuzme na neposrednu brigu, a nakon obavljenih individualnih intervjua i savetodavnog rada u Centru za socijalni rad u Grockoj, baba i otac su obavestili taj centar da su postigli usmeni dogovor da maloletni VV ostane u domaćinstvu kod babe a da sa ocem ostvaruje redovne kontakte. Rešenjem Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Grocka od 11.02.2015. godine, maloletnom VV određen je privrmeni staratelj, Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje Grocka, a neposredno, u ime i za račun organa starateljstva zaposlena, diplomirani pedagog Dragica Micić, do donošenja sudske odluke, radi preduzimanja svih pravnih poslova i radnji koje su neophodne za zaštitu interesa maloletnog deteta, zbog nemogućnosti postizanja dogovora između detetovog oca i primarne porodice majke deteta. Tužena je naime iznosila tvrdnje da otac deteta nije podoban za vršenje roditeljskog prava, da je nasilan prema detetu, da ne plaća alimentaciju i slično. Organ starateljstva je procenio da tužena deklarativno prepoznaje potrebu deteta da sa ocem razvije bliski odnos međutim, njena porodica prolazi kroz ciklus žaljenja zbog smrti najmlađeg i najvoljenijeg člana porodice pa bi odlazak deteta iz porodice doživela kao dvostruki (još jedan) emocionalni gubitak. Tužena je veliki deo svojih aktivnosti posvetila kontaktima sa trećim licima, sa zaposlenima u organu starateljstva i obraćajući se insitucijama IAN i zaštitniku građana kako bi u potpunosti diskreditovala AA roditeljske kompetencije, u nadi da on može biti lišen roditeljskog prava te da ona, ili neki drugi član njene porodice, kasnije preuzme starateljstvo nad unukom. Izvršenje privremene mere Drugog osnovnog suda u Beogradu I 1554/15 od 01.06.2015. godine, kojom je tuženoj naložena predaja maloletnog deteta ocu, ovde tužiocu, nikad nije realizovano jer je baba deteta odbijala saradnju. Tadašnja procena stručnog tima organa starateljstva je bila da bi naglo odvajanje deteta iz porodice u kojoj je, od rođenja, živelo, uz intervenciju policije, bilo za dete izuzetno stresno, zbog čega je predloženo da se pokuša uticaj na tuženu da prihvati predaju deteta ocu i sarađuje u tom postupku, tako da dete sa ocem reuspostavi kontakt, prvo u prostorijama Centra za socijalni rad a potom i van njega. Nakon ostvarenih nekoliko kontakata u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad, koji su protekli uspešno, tužena nije više nijednom dovela dečaka na viđenje. Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje Grocka je podneo tužbu protiv ovde tužene radi zaštite od nasilja u porodici u odnosu na maloletnog VV jer je procena stručnog tima bila da baba kontinuirano izlaže maloletnog VV zbunjujućim i traumatičnim događajima i da aktuelnu ulogu pružaoca neposredne nege na neprimereni način zloupotrebljava u svrhu borbe - dobijanja starateljstva nad maloletnim detetom, sa očiglednom namerom da stavi pod sumnju sposobnost oca, kao jedinog živog roditelja, da viđa dete. Tako je tužena u periodu od smrti majke maloletnog deteta, ... 2014. godine do ... 2014. godine, ograničavala kontakt maloletnog deteta sa ocem a potom u potpunosti onemogućila reuspostavljanje relacije deteta sa jedinim živim roditeljem. Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1893/17 od 12.03.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenja Grocka, kojim je traženo da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tuženu BB, DD i ĐĐ. Nakon 2016. godine, nije pokušana ponovna predaja deteta zbog krivičnih prijava podnetih protiv oca za krivično delo nedavanja izdržavanja i nasilja u porodici, pa je predloženo da se kontakti oca i deteta odvijaju u kontrolisanim uslovima u prostorijama odeljenja Grocka. Taj Centar za socijalni rad je sačinio sintetizovani nalaz i mišljenje 31.01.2023. godine, na osnovu prethodno pribavljenih izveštaja Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenja Obrenovac, da je obavljen razgovor sa maloletnim VV koji je objasnio da oca „malo voli“, da je ranije više volelo da se druži sa njim kad otac nije imao porodicu, da mu se ne sviđa to što otac ima suprugu i još jedno dete. Objasnio je da voli kad je sva ljubav usmerena na njega a da sada otac svoju pažnju deli na suprugu i još jedno dete, pri čemu maloletni VV ne voli da se igra sa mlađim bratom „jer je on mali“, a ne sviđa mu se ni očeva supruga sa kojom nema ništa zajedničko, pa ne bi voleo da se sa ocem viđa nasamo već samo u prisustvu babe. Objasnio je da je često sa svojom babom i da se ne viđaju samo kada spavaju ili kad je baba na poslu i da bi voleo da ostane da živi kod babe jer kada bi otišao kod oca baba bi bila tužna a verovatno i ljuta pa bi se on loše osećao čak i kad bi kod oca proveo samo jedan ili dva dana bez babe, jer bi tako „iznervirao babu“ Tužilac, prema svim pribavljenim izveštajima Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenja Obrenovac, adekvatno funkcioniše u novoj sredini, negira konflikt sa ljudima iz bližeg okruženja, živi u gradskoj sredini i dostupni su mu resursi zajednice, a po zanimanju je ..., zaposlen u preduzeću „EE“ – u kao poslovođa, po kom osnovu ostvaruje mesečna primanja od oko 100.000,00 dinara. Materijalni i stambeni uslovi u okviru domaćinstva u kom živi procenjeni su kao adekvatni i bezbedni za nesmetan boravak deteta u njemu. Otac izražava želju da preuzme brigu o detetu a njegova motivacija je prirodna i autentična. Poseduje neophodne veštine da na adekvatan način prepozna i odgovari na potrebe deteta, ima podršku od svoje supruge i spreman je na svaki vid saradnje i dogovora sa babom maloletnog deteta po pitanju deteta. U svojim stavovima rukovodi se najboljim interesom deteta tako što interes deteta stavlja ispred svojih interesa uvažavajući činjenicu da maloletni vv, iako je navikao na život sa babom i na okolnosti u kojima aktuelno živi, ima potrebu za očinskom figurom. Procenjeno je da dečak voli da provodi vreme sa ocem i da je došlo do reuspostavljanja njihovog emotivnog odnosa pri čemu je otac pokazao kontinuiranu motivaciju kada je reč o preuzimanju brige o detetu. Istrajan je u svojoj želji da dečak pređe da živi kod njega a napredak u odnosu oca i maloletnog deteta se vidi i po tome što se isti viđaju van kontrolisanih uslova, pa je pozitivno to što je dečak boravio u očevom domaćinstvu i upoznao druge članove porodice. Stručni tim organa starateljstva je mišljenja da, imajući u vidu dosadašnji rad sa porodicom, uzimajući u obzir pol i uzrast maloletnog deteta, uspostavljen odnos sa ocem kao i participaciju deteta u navedenom postupku, kao i postojanje konflikta lojalnosti kod deteta i straha da dečak ne uvredi babu ukoliko bi iskazao želju za ocem, nikada nisu uočeni faktori koji bi ukazivali na nemogućnost oca da samostalno brine o detetu kao i da iz prethodno pribavljenih nalaza i mišljenja Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenja Obrenovac, o roditeljskim sposobnostima oca, njegovim stambenim i materijalnim prilikama, koje se procenjuju kao adekvatne, je u najboljem interesu maloletnog deteta da otac preuzme potpunu brigu o dečaku i da mu se dete poveri na samostalno vršenje roditljskog prava. Takođe, celishodno je i određivanje privremene mere. Kada je reč o prelasku maloletnog deteta kod oca, uočen je rizik s obzirom na stavove članova porodice u kojoj aktuelno dete boravi, otpor deteta, s obzirom da organ starateljstva nema saradnju sa babom maloletnog deteta kod koje dete živi, pri čemu se organ starateljstva izjasnio da ne vidi razlog da se maloletno dete ne adaptira u domaćinstvo oca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi člana 6. stav 1., 60., 77. stav 1., 266. stav 1. i 272. stav 3. Porodičnog zakona, zaključili da je u najboljem interesu maloletnog deteta da otac preuzme potpunu brigu o njemu i da mu tužena dete preda na samostalno vršenje roditeljskog prava, iz razloga što dete ima potrebu za očinskom figurom, kao i potrebu da otac više učestvuje u njegovom životu. Ceneći činjenicu postojanja konflikta lojalnosti kod deteta te straha deteta da ne uvredi babu ukoliko bi iskazao želju za ocem za koga je procenjeno da poseduje sve neophodne veštine da na adekvatan način prepozna i odgovori na potrebe deteta, te da nikad nisu uočeni faktori koji bi ukazivali na nemogućnost oca da samostalno brine o detetu, u kom smislu ima podršku svoje supruge, kao i adekvatne stambene i materijalne prilike, zaključak je nižestepenih sudova da je tužena dužna da maloletno dete preda tužiocu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 60. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da dete ima prvo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih. Pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom, kad je to u najboljem interesu deteta (stav 2.). Sud može doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (stav 3.). Roditeljsko pravo izvedeno je iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta na osnovu odredbe člana 67. Porodičnog zakona. Sadržina roditeljskog prava propisana je u odredbama članova 68. – 74. Porodičnog zakona tako što roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu (član 68. stav 1.), a staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. stav 2.). Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat ili je umro ili je potpuno lišen roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Porodičnog zakona. Dete ima pravo da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom na osnovu odredbe člana 61. stav 5. istog zakona. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljem interesom deteta na osnovu odredbe člana 266. stav 1. Porodičnog zakona. Pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima, na osnovu odredbe člana 270. Porodičnog zakona.

U konkretnom slučaju, majka maloletnog VV preminula je u ... 2014. godine, što znači da njegovom ocu, ovde tužiocu, pripada pravo na samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Porodičnog zakona. Pošto dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih (član 60. Porodičnog zakona), sledi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužena dužna da tužiocu preda maloletno dete, imajući u vidu da njegovo pravo da živi sa ocem, kao jedinim živim roditeljem, nije ograničeno sudskom odlukom (član 60. stv 2. Porodičnog zakona), niti postoje razlozi da se otac potpuno ili delimično liši roditeljskog prava odnosno razlozi nasilja u porodici (član 60. stav 3. Porodičnog zakona). Dete ima pravo da održava lične odnose sa tuženom na osnovu odredbe člana 61. stav 5. Porodičnog zakona, ali je u njegovom najboljem interesu, kojim je sud uvek dužan da se rukovodi (član 266. stav 1. Porodičnog zakona), da živi sa svojim roditeljem (ocem) i da se otac o njemu stara.

Neosnovani su navodi revizije tužene da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo propuštanjem da primene odredbu člana 65. Porodičnog zakona, kojom je propisano da dete koje je sposobno da samostalno formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Suprotno tim navodima revizije, maloletno dete, koje je pod neposrednim starateljskvom centra za socijalni rad, detaljno je ospervirano od strane stručne službe tog Centra i izrazilo je svoje mišljenje u pogledu prelaska da živi kod oca tako što je odbio da ostvari kontakte sa ocem bez prisustva babe, što je ukazalo na instruiranje od strane babe odnosno da maloletni VV preuzima mišljenje babe o tome da bi voleo da ostane da živi kod nje „jer kada bi otišao kod oca baba bi bila tužna, a verovatno i ljuta“, pa bi se on loše osećao jer bi tako „iznervirao babu“. To jasno ukazuje na postojanje konflikta lojalnosti zbog čega izraženo mišljenje deteta, u konkretnom slučaju, nije autentično i protivno je njegovom najboljem interesu.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom rimenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju tužiocu nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković