Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2405/21 od 16.06.2022. godine delimično su usvojene i delimično odbijene žalba tužilje i žalba tuženih BB, VV i GG, pa je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 262/19 od 04.06.2021. godine potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u stavovima šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom i jedanaestom izreke. Preinačena je u delu kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev za isplatu tražene novčane vrednosti na ime udela u sticanju zajedničke imovine u stavu prvom izreke i u tom delu je odbijen tužbeni zahtev, a u preostalom delu je ukinuta prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje udela u zajedničkoj tekovini sa udelom od ½, u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i u stavovima dvanaestom, trinaestom i četrnaestom izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju u odnosu na potvrđujući i preinačujući deo odluke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. i stava 3. istog zakona, pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8, 228. i 231. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da je pobijana odluka zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Osim toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i sada pokojni tuženi ĐĐ živeli su u vanbračnoj zajednici od 01.02.1984. do 20.10.1984. godine kada su zaključili brak u kome je rođeno troje dece, ovde tuženi BB (1985. godine), VV (1987. godine) i GG (1992. godine). Njihova bračna zajednica faktički je prestala januara 2015. godine, a brak je razveden presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi Sudska jedinica u Inđiji P2 144/15 od 02.12.2015. godine. Tužena DD (rođena 1982. godine) je ćerka iz prethodnog braka pokojnog ĐĐ koji je preminuo ...2019. godine, nakon čega su tuženi kao njegovi zakonski naslednici preuzeli ovu parnicu. Tužilja po zaključenju braka posebnu imovinu nije unela u bračnu zajednicu, osim ličnih stvari. Do 1990. godine živeli su u zajedničkom domaćinstvu sa njegovim roditeljima sa kojima je izvesno kraće vreme živeo i njegov brat sa porodicom. Tužilja je tokom trajanja bračne zajednice bila prijavljena kao zaposlena u SZR „ŽŽ“ čiji je vlasnik bio njen suprug ĐĐ, a kasnije je bila prijavljena kao radnik u DOO „EE“, sve do 09.03.2015. godine kada je dobila otkaz u dogovoru sa suprugom, koji je u to vreme bio vlasnik tog privrednog duštva. Tužilja nije dolazila na posao i nikakvih radnih obaveza nije imala u firmama, već se starala o deci i domaćinstvu, u čemu je imala pomoć žena koje su bile plaćene za obavljanje kućnih poslova. Po zaključenju braka porodična kuća u kojoj su živeli tužilja i njen suprug sagrađena je na placu u vlasništvu njegovog oca, na kom su bili sazidani samo temelji nove porodične kuće. Kuća je sagrađena prihodima zanatske radnje, a u gradnji je učestvovao i njegov brat. ĐĐ je bio zaposlen kao direktor veleprodaje u DP „ZZ“ od 1988. godine, a istovremeno je radio i u zanatskoj radnji „II“ koja je fiktivno bila upisana na njegovog strica (kao njegovo vlasništvo), ali je sve poslove u radnji on obavljao. On je 24.08.1988. godine osnovao SZR „ŽŽ“ koja je radila do 31.12.2010. godine, a bavila se proizvodnjom grejača i delova za mašine i automobilsku industriju. Prihod od radnji je ulagan u kupovinu opreme za radnju, unapređenje domaćinstva i tekuće troškove porodice. Firma „JJ“ osnovana je 1990.godine, u kojoj je pokojni ĐĐ imao status osnovača, a preregistrovana od 1995. godine u preduzeće „EE“ d.o.o., čiji je on bio vlasnik i direktor. Od 09.04.2015. godine kao vlasnik tog preduzeća je upisan tuženi BB, a ĐĐ je ostao direktor. Tokom trajanja bračne zajednice tužilje i sada pokojnog ĐĐ, prihodima od zanatske radnje i preduzeća sagrađena je porodična stambena zgrada u ... ulici broj .. na placu koji je pravni prethodnik tuženih nasledio od svog oca. Tužiljin bivši suprug je 1998/1997 godinu kupio plac svom bratu na ime njegovog udela u porodičnoj kući. Za vreme trajanja braka kupljena su i dva stana u ..., putem kompenzacije saglasno ugovoru koji je zaključen između DDM „KK“ i SZR „ŽŽ“ i sagrađen je objekat u ulici ... broj .. gde se nalazi sedište „EE“ d.o.o, a kupljen je plac za izgradnju tog objekta i dva placa na kojima su sagrađene kuće koje u vreme prekida bračne zajednice nisu bile završene. Majstore koji su radili na izgradnji kuća angažovao je pokojni ĐĐ i isplatio ih je od prihoda preduzeća „EE“ d.o.o. i SZR „ŽŽ“. Tužilja je po potrebi majstorima donosila kafu i hranu koju nije kuvala već je naručivala.

Tokom trajanja braka kupljeno je oko 24 katastarskih jutara zemlje čijom prodajom je finansirano školovanje njihove dece u inostranstvu, a deo novca je upotrebljen za tekuće troškove domaćinstva. Sve namirnice za potrebe domaćinstva hrana i odeća su po odobrenju pravnog prethodnika tuženih kupovane i plaćane sa računa firme „EE“ d.o.o. Pokretne stvari i nameštaj tužilja i njen bivši suprug stekli su u braku zajedničkim novcem i prihodima ostvarenim u preduzeću „EE“. Automobil „Renault Megan“ (koje je prodato u toku trajanja bračne zajednice) i vozilo pikap „Renault“ kupljeni su za potrebe firme, a dva putnička vozila marke „Mercedes“ korišćeni su za potrebe članova porodice, s tim da su vozila bila registrovana na preduzeće „EE“ d.o.o. Odlukom od 25.03.2014. godine putničko vozilo „Porsche Cayenne“ vlasništvo preduzeća „EE“ d.o.o. ugovorom o prodaji i kupovini od 19.11.2014. godine prodato je tuženom BB za 2.000.000,00 dinara, a novac dobijen prodajom je ostavljen u sefu u porodičnoj kući. Dobit od firme „EE“ korišćena je za potrebe domaćinstva i za poslovanje. Tužilja nije imala detaljan uvid u finansije niti je bila ovlašćena za podizanje novca, s tim da je imala ključ od sefa i uz saglasnost pokojnog ĐĐ mogla da troši zajednički novac koji se nalazio u porodičnoj kući. Poslovni objekat i fabrička hala podignuta iza poslovnog objekta, izgrađeni su novcem koji je predstavljao dobit firme „JJ“. Od 1999. godine tužena DD živi u predmetnom dvosobnom stanu broj .. u lameli .. KO ..., dok je drugi stan u lameli 13 jedno vreme izdavan u zakup. Tuženi nisu finansijski učestvovali ni u kupovini stanova ni u kupovini parcela i gradnji kuća. Kuća koja je namenjena tuženom BB građena je nakon prekida bračne zajednice.

Ugovorom o zakupu zaključenim 04.06.2007. godine sa Direkcijom za izgradnju Opštine Inđija, SZR „ŽŽ“ je stekla pravo zakupca na kat. parceli .. na period od 99 godina, i u celosti je isplaćena ugovorena zakupnina. Predmetni dvosobni stanovi upisani su kao vlasništvo ĐĐ. Na parcelama broj .. i broj .. KO ... upisano je pravo korišćenja u korist tuženog BB, na kojima su sagrađene porodična stambena zgrada u ... u ulici ... broj .. i pomoćni objekat, na kojoj on ima i pravo svojine, a koje je stekao nakon faktičkog prekida bračne zajednice svojih roditelja, na osnovu ugovora o poklonu koji je zaključio sa svojim ocem. U listu nepokretnosti broj .. KO ... na parcelama .. i .. na kojima su sagrađene zgrade broj 1 i 2 u ... ulica ... broj .., upisano je pravo korišćenja ĐĐ, čiji je držalac tuženi BB. U listu nepokretnosti broj .. KO ... upisano je pravo zakupa u korist ĐĐ za period od 99 godina na parceli .. na kojoj je započeta gradnja porodične stambene zgrade u ... u ulici ... broj .. i na parceli broj .. na kojoj je izgrađena porodična stambena zgrada u ... u ulici ... broj .., koje parcele su u državnoj svojini. Na osnovu nalaza veštaka utvrđena je na dan procene 06.01.2015. godine tržišna vrednost predmetnih stambenih objekata, predmetnih parcela i poslovnog objekta sa radionicom i halom. Tržišna vrednost opreme i uređaja u preduzeću „EE“, kupljenih do 06.01.2015. godine, utvrđena je u visini od 9.810.376,54 dinara na dan 14.11.2020. godine. Vrednost vozila vlasništvo privrednog društva „EE“ d.o.o. ( „Opel Astra“, „Mercedes Benz 200 CDI“, „Mercedes Benz CLS 350 CDI“ i „Mercedes Benz ML 350“, „Mini Coper SD“, „Renault Kangoo“, „Fiat Ducato“, „Renault Kangoo 1,5 DCI“, „Fiat Scudo“, „Renault Twingo“), kupljenih do 06.01.2015. godine, utvrđena je na dan 14.11.2020. godine u visini od 13.522.729,75 dinara. Tržišna vrednost privrednog društva „EE“ d.o.o. na dan 31.12.2016. godine utvrđena je u visini od 23.408.827,64 dinara. Pravni prethodnik tuženih pokojni ĐĐ je imao status osnivača – člana privrednog društva od dana osnivanja do 24.03.2015. godine, dok tužilja nije imala taj status u privrednom društvu „EE“ d.o.o, niti u njihovim ranijim oblicima organizovanja. Status člana u navedenom privrednom društvu (od 06.09.2016. godine) imaju tuženi BB, VV i GG sa udelima od po 33,33%. Nakon prekida bračne zajednice sve pokretne stvari ostale su u posedu pravnog prethodnika tuženih u porodičnoj kući, a tužilja je ponela samo svoje lične stvari, nakit i garderobu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom članova 168, 171 i 176 stav 1. Porodičnog zakona ocenio da tužilja osnovano potražuje isplatu tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti i putničkog vozila koje su označene u stavu prvom izreke prvostepene presude, a na ime njenog udela u obimu od ½ zajednički stečene imovine u toku trajanja bračne zajednice sa pravnim prethodnikom tuženih, nalazeći da ostvarena dobit u SZR „ŽŽ“ vlasništvo sada pok. ĐĐ i zarada koju je on ostvarivao kao preduzetnik ne može prestavljati njegovu posebnu imovinu, da su prihodi samo jedan od kriterijuma kod utvrđivanja udela u zajednički stečenoj imovini tokom braka i da je doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine izražen u staranju o deci, o domaćinstvu, te da je učestvovala u drugim oblicima rada i saradnje u upravljanju, održavanju i povećanju zajedničke imovine. Odbijeni su primarni i eventualni zahtev za isplatu ½ njenog udela u sticanju po istom osnovu tržišne vrednosti privrednog društva „ŽŽ“ doo ..., kao i na ime istog udela u sticanju opreme, uređaja i svih putničkih vozila koja su se nalazila na dan 06.01.2015. godine u privrednom društvu (stavovi 6.-11. izreke), nalazeći da tužilja nije dostavila dokaze u pogledu visine unetog novčanog osnivačkog uloga u to privredno društvo, kao ni dokaze da su navedene stvari kupljene tokom trajanja braka.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva i potvrdio prvostepenu presudu u tom delu. Primenom odredaba člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnik odnosa i članova 153. i 154. Zakona o vanparničnom postupku (ZVP) preinačio je prvostepenu presudu u delu u kom je odlučeno o isplati tržišne vrednosti dvosobnog stana br.10 u lameli 11 i dvosobnog stana u lameli 13, oba upisana u LN .. KO ...., parcele br. .. i .. obe upisane u LN .. KO ... na kojima su izgrađen stambeni objekati i putničkog vozila marke Porsche Cayenne, na ime tužiljinog udela u obimu od ½ zajednički stečene imovine u toku trajanja bračne zajednice sa pravnim prethodnikom tuženih, nalazeći da o načinu deobe zajedničke stvari sud odlučuje po pravilnima vanparničnog postupka i da se civilna deoba suvlasničkog udela na nepokretnosti isplatom kupoprodajne cene vrši u vanparničnom postupku u kojem je utvrđena nemogućnost fizike deobe i određeno da će se deoba izvršiti javnom prodajom. Iz iznetih razloga je u tom delu odbijen tužbeni zahtev.

Prema članu 171. Porodičnog zakona(„Sl.glasnik RS“ br.18/05), imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1.), a deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.). Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud, pri čemu se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (član 180. istog zakona). Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine u trenutku prestanka zajednice života. Na osnovu odredbe člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.

U konkretnom slučaju, polazeći od citiranih odredbi, spor radi deobe bračne tekovine stečene radom za vreme trajanja bračne zajednice, podrazumeva utvrđenje imovinske mase koja čini ukupnu zajedničku imovinu koja postoji u vreme prestanka (bračne) zajednice, a zatim utvrđenje (određivanje) koliki je doprinos (udeo) svakog od supružnika u nastajanju te zajedničke imovine (sudska deoba) vrednovan u smislu člana 180. Porodičnog zakona. Na taj način dotadašnja zajednika imovina postaje suvlasnička u alikvotnom delu (idealnom delu). Prema odredbi člana 16. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, suvlasnik ima pravo da u svako doba zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drugačije određeno.

Osnovano se revizijom tužilje osporava pravilnost presuđenja drugostepenog suda u pogledu dela tužbenog zahteva koji se odnosi na obligaciono-pravni zahtev za isplatu novčane vrednosti na ime udela u sticanju zajedničke imovine i to dvosobanog stana broj 10 u lameli 11 i dvosobanog stana broj 10 u lameli 13 oba upisana u l.n broj .. KO ..., parcele broj .. KO ... na kojoj je izgrađen stambeni objekat u ulici ... broj .., parcele broj .. KO ... na kojoj je izgrađen stambeni objekat koji se nalazi u ulici ... broj ..) i putničkog vozila marke Porsche Cayenne reg. oznake ..., u kom delu je prvostepena presuda u stavu prvom izreke preinačena i odbijen tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju se radi o kumulaciji zahteva u odnosu na navedene nepokretnosti i putničko vozilo, isticanjem zahteva za utvrđenje da su te stvari zajednički stečena imovina tokom trajanja braka tužilje i pravnog prethodnika tuženih sada pok. ĐĐ, zahteva za utvrđenje suvlasničkog udela (od ½) što su stvarno- pravni zahtevi, kao i obligaciono-pravnog zahteva za isplatu njenog suvlasničkog udela u sticanju te zajedničke imovine. Iako je tačno da se deoba suvlasničke stvari ili imovine vrši u vanparničnom postpku, u odsustvu sporazuma stranaka o načinu deobe u smislu mogućnosti za fizičku deobu, pa ukoliko za to nema uslova, pristupa se civilnoj deobi. Pogrešno je stanovište drugostepenog suda da se to može sprovesti isključivo u vanparničnom postupku.

Naime, tužilja je tužbom u ovom parničnom postupku radi deobe bračne tekovine, pored stvarno-pravnog zahteva za utvrđenje prava na suvlasnički udeo na tako stečenoj zajedničkoj imovini, postavila i obligaciono-pravni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti tog svog suvlasničkog udela na predmetnim nepokretnostima i pokretnim stvarima. U takvoj situaciji, nema smetnje da se u ovom postupku isplatom odgovarajuće novčane protivvrednosti (civilnom deobom na koju se tužilja opredelila), realizuje razvrgnuće njihove suvlasničke zajednice.

Iz ovih razloga, drugostepena presuda je u tom delu ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi tužilje. Imajući u vidu iznete primedbe, te da osnov i visina obigaciono-pravnog zahteva zavisi od uspeha tužilje u odnosu na stvarno-pravni zahtev (u odnosu na koju je ukinuta prvostepena presuda), drugostepeni sud će ponovo oceniti žalbene navode, a zatim doneti zakonitu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su neosnovani primarni i eventualni tužbeni zahtev tužilje za isplatu protivvrednosti ½ udela tržišne vrednosti privrednog društva „EE“ DOO sa sedištem u ... na dan 06.01.2015 godine, kao i opreme, uređaja i svih putničkih vozila koji su se nalazila u istom privrednom društvu na isti dan.

Prema odredbama Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“ br. 29/96 ...36/2002), a zatim Zakona o privrednim društvima (Sl. glasnik RS broj 125/04) i Zakona o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", br. 36/11... 91/2019), članstvo u privrednom društvu može se steći isključivo unošenjem odgovarajućeg uloga koji postaje imovina društva. Ugovor o osnivanju društva ima obligacionopravna i statusna dejstva, na osnovu njega nastaje privredno društvo kao pravni subjekt, koji se upisuje u sudski registar, pa svojina društva postaje i ulog iz zajedničke ili posebne imovine, kojim je samovlasno raspolagao jedan od bračnih drugova. Ugovor o osnivanju društva potpisuju samo osnivači društva i njegova prava i obaveze se tiču samo osnivača društva, a ne i bračnog druga koji nije potpisnik istog.

Iz navedenog sledi da zajednička (ili posebna) imovina bračnih drugova postaje svojina privrednog društva od trenutka njenog unošenja u društvo, čime se na ovoj imovini isključuju vlasnička i upravljačka prava kako ulagača, tako i njegovog bračnog druga. U pitanju je originaran način sticanja svojine propisan odredbama Zakona o preduzećima i Zakona o privrednim društvima, iz kojih razloga je isključena mogućnost da se na stvari unetoj u društvo priznaju bilo koja stvarna prava bračnog druga ulagača te imovine. Bračni drug može ostvariti obligacionopravni zahtev prema svom suprugu, koji je samovlasnim raspolaganjem uneo deo zajedničke imovine kao svoj osnivački ulog u privredno društvo i ovaj se zahtev iskazuje u određenoj svoti novca srazmerno doprinosu bračnog druga, koji nije član društva, u sicanju te imovine. Prema, odredbi člana 184. Porodičnog zakona, pri deobi zajedničke imovine, stvari za vršenje zanata ili zanimanja (preduzetnička delatnost) jednog od supružnika pripadaju tom supružniku u isključivu svojinu, sa uračunavanjem u njegov deo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu ugovora o osnivanju zajedničkog privatnog preduzeća „JJ“ ... sa p.o. zaključenog između ĐĐ, KK i LL, odlukom nadležnog suda u sudski registar je 24.12.2990 godine upisano osnivanje PP „JJ“, nakon čega je 23.06.1994. godine upisana promena istupanja osnivača i sva prava i obaveze u celosti je preuzeo direktor i osnivač ĐĐ. U registar nadležnog suda od 16.12.1994. godine upisana je promena naziva firme tako što je PP„JJ“ primenilo naziv u „EE“ preduzeće sa potpunom odgovornošću. Nakon donetih odluka o organizovanju i promeni forme tog preduzeća, u registar privrednih subjekata 23.01.2012. godine upisano je kao jednočlano privredno društvo sa ograničenom odgovornošću „EE“ DOO, a zatim 09.04.2015. godine registrovana je promena podataka te je kao član brisan ĐĐ, a upisan BB, a promenom od 06.09.2016. godine kao članovi upisani su BB, VV i GG sa 33,33%.

Sledom iznetog, tužilja nije potpisnik ugovora na osnovu koga je u toku 1990. godine upisano osnivanje privrednog društva „EE“ DOO (raniji naziv PP „JJ“), niti proizilazi da je kasnijim izmenama osnivačkog akta upisana kao član privrednog društva. Zbog toga se neosnovano navodima revizije ukazuje da supružnik koji nije upisan kao član društva ima sva vlasnička i upravljačka prava, jer ta prava pripadaju samo njegovim registrovanim osnivačima, a to tužilja nije, usled čega kao bračni drug pravnog prethodnika tuženih ne može steći taj status preko osnivačkog uloga unetog u to privredno društvo.

Konsekventno izloženom, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije osnovan tužiljin obligacioni-pravni zahtev prema pravnim sledbenicima bivšeg supružnika za isplatu protivvrednosti ½ udela tržišne vrednosti privrednog društva „EE“ DOO, opreme, uređaja i svih putničkih vozila registrovanih na to pravno lice, koja su se nalazila u istom privrednom društvu na dan 06.01.2015 godine, čija je visina utvrđena na osnovu nalaza veštaka.

Navodima revizije tužilje o tome da je ona bila u braku sa tuženim kada je osnovana firma i da je njen bivši suprug, kao osnivački ulog, uložio njihovu zajedničku imovinu, sa pozivom na zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude.

Naime, tužilja svoje novčano potraživanje zasniva na isplati protvvrednosti ½ privrednog društva i navedenih stvari prema njihovoj tržišnoj vrednosti, jer smatra da su iste u vreme faktičkog prestanka bračne zajednice (06.01.2015. godine) predstavljale osnovna sredstva tog društva. Međutim, sredstva pribavljena prilikom osnivanja privrednog društva ili koja su rezultat poslovanja samog privrednog društva predstavlja njegovu imovinu koja se koristi za obavljanje registrovane delatnosti.

Kako tužilja nije dokazala da su predmetna oprema, uređaji i vozila koja su se nalazila u privrednom društvu „EE“ d.o.o. na dan faktičkog prestanka bračne zajednice 06.01.2015. godine bila zajednički stečena imovina supružnika pre nego što je osnovano to privredno društvo i da je ista uneta kao osnivački ulog bivšeg supružnika u vreme osnivanja tog društva, to su bez uticaja njeni revizijski navodi da je svojim doprinosom uvećala imovinu predmetnog privrednog društva i sledom toga za isplatu protivvrednosti stečene imovine istog društva.

Zbog toga su u iznetoj situaciji bez uticaja navodi revidenta kojima se osporava primenjeno pravilo o teretu dokazivanja, jer su izostale relevantne okolnosti i činjenice u prilog njenih tvrdnji, kao i navodi kojima se ukazuje na zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine. Saglasno navedenom, neosnovani su navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijanog prava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković