Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5504/2021 od 10.11.2022. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog, usvajajućem delu stava drugog izreke i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke i presuđeno tako što je stavom drugim izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji isplati na ime naknade nematrijalne štete nastale usled povrede na radu dana 30.12.2014. godine i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 54.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 45.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.06.2021. godine, kao dana presuđenja do konačne isplate, dok je deo tužbenog zahteva tužilje za isplatu naknade nematerijalne štete na ime pretprljenih fizičkih bolova, straha i umanjenja životne aktivnosti, preko dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da isplati tužilji na ime naknade materijalne štete kao posledice pretrpljene povrede na radu dana 30.12.2014. godine, i to na ime manje isplaćene naknade zarade – pozitivne razlike između naknade zarade zbog privremene sprečenosti za rad usled povrede zadobijene na radu i isplaćene naknade zarade iznos od 143.085,57 dinara, na ime troškova prevoza na relaciji Zaječar – Gamzigradska banja – Zaječar radi obavljanja ambulantne fizikalne terapije u Gamzigradskoj banji, iznos na 96.300,00 dinara i na ime obavljenog snimanja magnetnom rezonancom u poliklinici „Euromedik“ u Beogradu iznos od 9.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.03.2018. godine do konačne isplate, dok je deo tužbenog zahteva tužilje preko navedenih iznosa odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 239.577,00 dinara.

Protiv presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom, pred kojim je otvorena rasprava u smislu člana 383. stav 4. ZPP, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ... u Službi za ..., koja je prostorno smeštena na ... i ... spratu bolničkog objekta. Dana 30.12.2014. godine tužilja je radila u drugoj smeni, kao jedina ... na odeljenju za pacijente sa oba sprata, kada je hodajući stepenicama, zbog ubrzanog hoda i izlizanog stepeništa, nogom skliznula niz stepenik i kolenom leve noge udarila u ivicu stepenika i izvrnula desnu nogu. Tužilja je tom prilikom koristila kožne papuče sa gumenim đonom, sa kaišićem iznad pete koji je pukao. Aktom o proceni rizika za medicinsko osoblje nije predviđena posebna vrsta obuće, kao vid mere zaštite na radu i ne postoje normativni akti kojima se utvrđuje vrsta obuće koju zaposleni treba da koristi, osim preporuke da to bude obuća sa gumenim đonom. Tužilja je zadobila povrede u vidu rascepa unutrašnjeg meniskusa zgloba levog i desnog kolena, koja se u vreme nastanka zbirno kvalifikuje kao teška telesna povreda. Zbog zadobijenih povreda sve aktivnosti koje su vezane za duže stajanje, hodanje i, šetanje, nošenje tereta, boravak u prinudnom položaju, tužilja će obavljati otežano i sa uvećanim naporom što je dovelo do umanjenja životne aktivnosti u lakom stepenu od oko 20%. Tužilja je pretrpela fizičke bolove jakog stepena u trajanju od oko 3-5 dana, bolove srednjeg inteziteta u trajanju od oko 30 dana, bolove lakog i srednjeg stepena u trajanju od oko 1 godine i 5 meseci, dok je do danas mogla da trpi povremene fizičke bolove uglavnom lakog i povremeno srednjeg stepena, dužeg ili kraćeg trajanja vezano za fizička opterećenja noge, promene vremenskih prilika i slično. Pretrpela je primarni strah jakog inteziteta do obavljanja prvobitnog pregleda, sekundarni strah jakog stepena neposredno pre i kraće vreme nakon obavljene operacije u ukupnom trajanju od oko 1-2 dana, a potom oko 3 godine učestali sekundarni strah uglavnom srednjeg i povremeno lakog inteziteta, koji nije ostavio trajne posledice u duševnom životu tužilje. Nakon pretrpljene povrede tužilja je ostvarivala naknadu zarade u visini od 100% zbog povrede na radu do 16.09.2015. godine, kada je drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje našla da je tužilja sposobna za rad sa skraćenim radnim vremenom, u trajanju od 4 sata dnevno, počevši od 17.09.2015. godine. Tužilja je od 17.09.2015. godine koristila godišnji odmor sve do 22.10.2015. godine, nakon čega je ponovo otvorila bolovanje. Na relaciji Zaječar – Gamzigradska banja – Zaječar, za period od 20.04.2015. godine do 01.06.2016. godine, koristila je taksi prevoz. Komisija veštaka Zavoda za sudsku medicinu u Nišu je u dopunskom nalazu konstatovala da tužilja u spornom periodu nije bila fizički i zdravstveno sposobna da koristi javni prevoz za odlazak u Specijalnu bolnicu „Gamzigradska banja“ radi fizikalne terapije. Visina razlike manje isplaćene naknade zarade usled privremene sprečenosti za rad usled povrede na radu u visini od 100% osnovice i isplaćene naknade zarade u visni od 65% od osnovice za sporni period, utvrđen je prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, visina troškova prevoza na osnovu računa taksi „Lapi“ o troškovima na relaciji Zaječar – Gamzigradska banja i ekonomsko-finansijskim veštačenjem, kao i troškove snimanja magnetnom rezonancom na osnovu dostavljenog fiskalnog računa poliklinike „Euromedik – dijagnostik“ iz Beograda.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da je tužilja pretrpela povredu na radu jer je zadobila telesnu povredu kao posledicu nesreće na poslu, na mestu – stepenicama koje su bile izlizane na ivicama zbog dotrajalosti, a koje kao takve predstavljaju opasnu stvar, te je nastupio osnov odgovornosti tuženog poslodavca po odredbi člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br 24/2005...75/2014) i člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Nastanak štete je u uzročnoj vezi sa procesom rada kod tuženog poslodavca, povreda je nastala u radnoj okolini, prostoru u kojem obavlja rad i koji uključuje radno mesto, radne uslove i radne postupke i odnosa u procesu rada, kao i da bezbednost i zdravlje na radu predstavlja obezbeđivanje takvih uslova na radu u kojima se, u najvećoj meri, smanjuju povrede na radu i profesionalna oboljenja u smislu člana 4. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS2, br 101/2005...17/2017). Vodeći računa o okolnostima slučaja pod kojima je došlo do nastanka štete, drugostepeni sud je u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da postoji podeljena odgovornost tužilje i tuženog za nastalu štetu, s obzirom na to da je tužilja kritičnom prilikom nosila obuću koja nije adekvatna za obavljanje poslova radnog mesta na kome se nalazila, a da je i tu obuću nosila na neadekvatan način imajući u vidu da je sandale nosila preko debelih čarapa koje su se pokidale, te je njen doprinos nastanku štete po oceni drugostepenog suda 50%. Primenjujući na konkretno činjenično stanje odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a prema trajanju i intezitetu fizičkih bolova, straha i umanjenja životne aktivnosti, drugostepeni sud je zaključio da pravična novčana naknada iznosi za pretrpljene fizičke bolove 108.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 90.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti 200.000,00 dinara, koje iznose je umanjio za 50% koliko iznosi doprinos tužilje sopstvenoj šteti, pa je navedene iznose u odnosu na naknadu nematerijalne štete dosudio tužilji. Nalazeći da je u periodu od oktobra 2015. godine do februara 2018. godine tužilja bila privremeno sprečena za rad usled povrede na radu, obavezan je tuženi da tužilji naknadi i materijalnu štetu u visini između naknade zarade zbog privremene sprečenosti za rad usled povrede zadobijene na radu i isplaćene naknade zarade, prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke u iznosu od 286.171,13 dinara uz umanjenje ovog iznosa za 50%, koliko iznosi doprinos tužilje nastanku štete, kao i da tužilji isplati troškove lečenja i troškove prevoza od Zaječara do Gamzigradske banje i troškove snimanja magnetnom rezonancom prema dostavljenim računima i nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, umanjenim za 50% koliko iznosi doprinos tužilje.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005...75/2014) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 33. stav 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“ 107/2005 sa izmenama) koji je važio u vreme spornog događaja, propisano je da je povreda na radu u smislu tog zakona, svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu.

Članom 4. tačka 4. Zakona o bezbednosti na radu (Službeni glasnik RS“, br 101/2005) koji je važio u vreme spornog događaja, propisano je da bezbednost i zdravlje na radu jeste obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri, smanjuje povreda na radu, profesionalno oboljenje ili oboljenje u vezi sa radom i koji pretežno stvaraju pretpostavke za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih, a stavom 6. je predviđeno da je radno mesto prostor namenjen za obavljanje poslova kod poslodavca u kojem zaposleni boravi ili ima pristup u toku rada i koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema stavu 2. istog člana, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovaraće se bez obzira na krivicu. Prema stavu 3. istog člana, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzork štete. Odredbom člana 174. ovog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. Odredbom člana 177. stav 1. ovog zakona propisano je da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. Stavom 2. ovog člana propisano je da imalac stvari oslobađa se odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, a stavom 3. da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Imajući u vidu izloženo, prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je pobijanom drugostepenom presudom delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i umanjenje životne aktivnosti, uz pravilan zaključak da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odgovornost tužene po osnovu povrede na radu. Odredba člana 164. Zakona o radu primarno predviđa obavezu poslodavca da naknadi štetu, a odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju definisano je, između ostalog, da je povreda na radu svaka povreda, oboljenje ili smrt, nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu. U konkretnom slučaju tužilja je pretrpela povredu na radu, jer je zadobila telesne povrede kao posledicu nesreće na poslu, u svom radnom okruženju u vezi sa opasnom stvari – stepenicama koje su bile izlizane na ivicama zbog dotrajalosti, a koje kao takve predstavljaju opasnu stvar. Nastanak štete je u uzročnoj vezi sa procesom rada kod tuženog poslodavca, jer je za tužilju povreda nastala u radnoj okolini odnosno u prostoru u kome se obavlja rad i koji uključuje radno mesto, radne uslove, radne postupke i odnose u procesu rada u smislu odredbe člana 4. tada važećeg Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.

Drugostepeni sud je u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, kod utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na okolnosti slučaja pod kojima je došlo do nastanka štete, pravilno utvrdio postojanje podeljene odgovornosti tužilje i tužene za nastanak štete i uz pravilnu primenu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerio pravičnu naknadu nematerijalne štete koju je umanjio za doprinos tužilje nastanku štete.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove odluke.

Tužilja je pored zahteva za naknadu nematerijalne štete istakla i zahtev za naknadu materijalne štete koju je pretrpela usled povrede na radu. Međutim, u ovom delu pobijana odluka se za sada ne može prihvatiti kao pravilna, s obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u drugostepenom postupku ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 115. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana i to 1. najmanje u visni 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, ako zakonom nije drugačije određeno, 2. u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću, ako zakonom nije drugačije određeno.

Odredbom člana 119. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.

Tužilja tužbenim zahtevom potražuje materijalnu štetu na ime manje isplaćene naknade zarade-pozitivne razlike između naknade zarade zbog privremene sprečenosti za rad usled povrede zadobijene na radu i isplaćene naknade zarade za period od oktobra 2015. godine do februara 2018. godine, prema drugoj varijanti nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje je predložila da se tužilja vrati na rad nalazeći da je tužilja sposobna za rad sa skraćenim radnim vremenom, u trajanju od četiri sata dnevno počev od 17.09.2015. godine. Nakon ovog perioda tužilja je do 22.10.2015. godine koristila godišnji odmor, zatim je otvorila bolovanje, pa godišnji odmor i od 01.08.2017. godine do 28.02.2018. godine bolovanje, zbog čega se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilji u spornom periodu pripada tražena razlika naknade, jer je ostalo neutvrđeno postojanje uzročne veze između materijalne štete koju tužilja potražuje u ovom sporu i povrede na radu kao osnova za isplatu zarade u visini od 100% nakon 17.09.2015. godine. Naime, tužilji je po ovom osnovu dosuđena naknada materijalne štete za period preko dve godine od trenutka kada je drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje konstatovala da je sposobna za rad sa skraćenim radnim vremenom u trajanju od četiri sata dnevno, pa između ostalog i za period kada se tužilja nalazila na godišnjem odmoru, što se ne može prihvatiti kao pravilno jer je izostalo utvrđivanje uzročne veze između štete i vremena koje je tužilja provela na godišnjem odmoru, odnosno vremena provedenog na bolovanju posle 17.09.2015. godine.

Tužilja na ime materijalne štete potražuje i troškove prevoza radi obavljanja fizikalne terapije u periodu od maja 2015. godine do juna 2016. godine i troškova medicinskih snimanja. Tužilja je fizikalnu terapiju sprovodila u Specijalnoj bolnici „Gamzigradska banja“. Međutim, ni u ovom delu se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilji u spornom periodu pripada tražena naknada, s obzirom da je ostalo neutvrđeno postojanje uzročne veze između materijalne štete i povrede na radu posle 17.09.2015. godine. U nalazu sudskog veštaka od 08.01.2018. godine, navedeno je više izveštaja lekara koji se odnose na mogućnost kretanja tužilje, između ostalih da se tužilja kreće otežano uz pomoć podlaktne štake (tačka 13, 14, 16, 19, 21, 27, 31), da je predložen hod bez štake u ambulanti i u kući (tačka 15), dopunskog nalaza veštaka od 25.05.2021. godine koji se izjašnjavao o mogućnosti kretanja osoba koje koriste par potpazušnih štaka za kretanje, pa je u takvoj situaciji izostalo utvrđivanje fizičke sposobnosti tužilje za korišćenje javnog prevoza, odnosno pri različitim konstatacijama u medicinskim izveštajima utvrđivanje činjenice da li je tužilja nakon 17.09.2015. godine, koristila obe potpazušne štake ili samo jednu i zavisno od utvrđenog mogućnost njenog kretanja u javnom prevozu. Ovo kod činjenice da je u nalazu drugostepene lekarske komisije od 16.09.2015. godine navedeno da je tužilja sposobna za rad sa skraćenim radnim vremenom i samim tim uzročne veze između štete u visini troškova prevoza do Specijalne bolnice „Gamzigradska banja“. Pored toga, ostalo je neutvrđeno i koliko iznose stvarni troškovi MR pregleda levog i desnog kolena s obzirom da fiskalni računi poliklinike „Euromedik – dijagnostik“ zbirno glase na iznos od 26.000,00 dinara u kom iznosu je fakturisana usluga MR pregleda vratne kičme.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti u skladu sa ukazanim primedbama, otkloniti ukazane nepravilnosti, pa ponovo u ovom delu odlučiti o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke odluke, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković