Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3624/2023 od 07.12.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrdio rešenje sadržano u stavu prvom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2994/2021 od 17.11.2022. godine i žalbu tužene, u tom delu, odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2994/2021 od 17.11.2022. godine, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca kojima je tražio da se tužena obaveže da mu na ime neisplaćenih razlika u pripadajućoj zaradi za period od maja 2011. godine do marta 2014. godine isplati ukupan iznos od 1.514.705,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to na ime neisplaćenog prekovremenog rada u iznosu od 1.287.783,88 dinara, na ime neisplaćenog prekovremenog rada koji je plaćen kao redovni u iznosu od 103.511,27 dinara i na ime razlike neplaćenog prekovremenog noćnog rada od 123.410,49 dinara, koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke, a odbijen je i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da za njega uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na te iznose i to doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje Republike Srbije, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 396.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 120.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu, bio angažovan kod tužene kao major, pilot nadzvučne avijacije, u stalno zadejstvovanim snagama neprekidnog sistema protivvazduhoplovne odbrane, u skladu sa naređenjem i uputstvom nadležnih službi. Ostvario je 2200 sati prekovremenog rada, 864 prekovremenog rada plaćenog kao redovni rad i 1024 sata noćnog rada. Visina potraživanja tužioca, po predmetnim osnovima, utvrđena je veštačenjem. Ostvarene sate prekovremenog rada tužilac nije koristio kao slobodne dane niti mu je izvršena isplata uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada. Tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada i utvrđenje prava na isplatu uvećane zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio primenom odredbe člana 85. i 98. Zakona o Vojsci Srbije i člana 34. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, nalazeći da je tužilac dokazao svoje pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, a da tužena nije dokazala da mu je isplatila zaradu po tom osnovu. Na dosuđene iznose tužiocu je priznata i zakonska zatezna kamata na osnovu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, a priznati su mu i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, na osnovu odredbe člana 105. Zakona o radu i člana 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužilac bio dužan da se obrati starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanje prava na slobodne dane, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova – nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Pošto tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđivanje prava na isplatu uvećane zarade, niti je zbog ''ćutanja administracije'', sa uspehom vodio upravni spor, zaključak je drugostepenog suda da on ne može sa uspehom tražiti isplatu, jer nema osnova za njegovo potraživanje koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Rad duži od punog radnog vremena propisan je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana Zakona, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstava ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 34. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije (''Sl. vojni list'' br. 28/11), propisano je da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji po nalogu nadležnog starešine radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1). Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2). Izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada, koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost pomoćnika ministra odbrane za ljudske resurse (stav 3). Na osnovu odredbe člana 57. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodataka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu redne liste), naknadu plate, otpremninu, novčane nagrade i druga primanja propisane ovim Pravilinikom. Zakon o Vojsci Srbije (''Službeni glasnik RS'', br. 116/07, 88/09), u odredbi člana 85. stav 1. propisuje da za čase noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. ovog Zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata. Na osnovu odredbe člana 98. stav 1. istog Zakona, profesionalno vojno lice dužno je da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine. Prema odredbama članova 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

U konkretnom slučaju, tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da je njegov tužbeni zahtev neosnovan. Za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada bilo je neophodno da se tužilac obrati starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava, odnosno utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila, ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova (nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada). Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, u prvom i drugom stepenu odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana u upravnom sporu. Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđivanje prava na isplatu uvećane plate, pravilan je zaključak drugosepenog suda da je njegov tužbeni zahtev neosnovan.

Na osnovu odredbe člana 172.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nema nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa u smislu da tužiocu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno da mu nije izvršena isplata novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem jer se ono donosi samo na zahtev tužioca, što je ovde izostalo. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414.stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković