U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Kaličanin, advokat iz ...., protiv tuženih BB iz ..., „NOKI“ STR na malo i veliko prehrambenim proizvodima BB PR Prokuplje i VV iz ..., VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje, čiji je zajednički punomoćnik Goran Todorović, advokat iz ..., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4445/2021 od 12.01.2022. godine, u sednici održanoj 06.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4445/2021 od 12.01.2022. godine u delu kojim je potvrđen stav prvi izreke presude Osnovnog suda u Prokuplju P1 14/18 od 13.05.2021. godine.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca i UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 4445/2021 od 12.01.2022. godine u preostalom delu i presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1 14/18 od 13.05.2021. godine u stavovima drugom i trećem izreke i u navedenom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 14/18 od 13.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi u odnosu na tužene da je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i to: u preduzetničkoj radnji tuženog BB - „NOKI“ STR na malo i veliko prehrambenim proizvodima BB PR Prokuplje u periodu od 03.01.2010. godine do 28.12.2016. godine i u preduzetničkoj radnji tuženog VV - VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje u periodu od 29.12.2016. godine do 03.02.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da za račun tužioca nadležnim fondovima izvrše uplatu na ime mesečnih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenih i to: tuženi BB - „NOKI“ STR na malo i veliko prehrambenim proizvodima BB PR Prokuplje u periodu od 03.01.2010. godine do 28.12.2016. godine i tuženi VV - VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje u periodu od 29.12.2016. godine do 03.02.2017. godine, na mesečne iznose minimalnih neto zarada u tom periodu po važećim stopama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na dan uplate, kao i da popune M4 obrazac o izvršenim uplatama u korist tužioca i tako popunjene obrasce predaju nadležnoj filijali Fonda PIO. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka od 155.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4445/2021 od 12.01.2022. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br, 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao faktički rad u preduzetničkim radnjama tuženih, i to: u preduzetničkoj radnji tuženog BB - „NOKI“ STR na malo i veliko prehrambenim proizvodima BB PR Prokuplje u periodu od 03.01.2010. godine do 28.12.2016. godine i u preduzetničkoj radnji tuženog VV - VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje u periodu od 29.12.2016. godine do 03.02.2017. godine. Tužilac nije imao zaključen ugovor o radu ni sa jednim od tuženih, a sa radom je prestao 03.02.2017. godine. Tužbu u ovoj pravnoj stvari je podeno 05.01.2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbacili kao neblagovremenu tužbu tužioca, u delu kojim je tražio da se u odnosu na tužene utvrdi da je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, ocenivši da je tužilac za povredu svojih prava saznao 03.02.2017. godine, kada je prestao da radi, pri čemu je tužbu podneo po isteku roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava (u delu kojim je potvrđen stav prvi izreke prvostepene presude).

Tužilac u ovoj parnici zaštitu prava traži tužbom za utvrđenje, koja po opštim pravilima parničnog postupka, nije vezana za rok. Međutim, tužilac u konkretnom slučaju traži utvrđenje prava po osnovu rada, koja su uređena posebnim zakonom – Zakonom o radu, koji propisuje poseban postupak zaštite tih prava i rok u kome se ona može ostvariti.

Odredbom člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 75/2014) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1), rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2). Povreda prava u vezi sa radom se može učiniti i faktičkom radnjom ili nečinjenjem poslodavca, kao u konkretnom slučaju – nezaključivanjem ugovora o radu sa licem koje faktički obavlja rad, na način kako je to propisano članom 30. istog zakona. U toj pravnoj situaciji, početak roka za sudsku zaštitu vezuje se dan učinjene povrede, odnosno dan saznanja zaposlenog za učinjenu povredu. To je dan kada je zaposleni saznao ili mogao da sazna da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno ili na drugi način narušeno.

S obzirom na to da je rok iz člana 195. Zakona o radu za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa prekluzivan rok materijalnog prava, znači da propuštanje ovog roka dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. O blagovremenosti ove tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Njegovo računanje zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu. To je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U ovom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

U konkretnom slučaju, tužilac je obavljao faktički rad kod tuženih i za povredu prava saznao je 03.02.2017. godine, kada je prestao da radi u preduzetničkoj radnji tuženog VV - VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje, pa je narednog dana počeo da teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe. Kako je tužba podneta 05.01.2018. godine, dakle po proteku roka od 60 dana od dana saznanja za povredu svojih prava (tuženi nije doneo nikakav pisani akt o radu ili prestanku rada tužioca, već je tužilac sa radom prestao 03.02.2017. godine), nastupila je zakonska prekluzija, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 195. Zakona o radu i odbacili tužbu kao neblagovremenu.

Neosnovani su navodi revizije u kojima se ističe da podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa po svojoj prirodi ne može biti vezano za rok. Tačno je da po opštim pravilima građanskog prava (član 109. ZOO) sud po službenoj dužnosti pazi na apsolutnu ništavost ugovora i da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi. Po pravilu tužba za utvrđenje ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter pravila posebnog zakona iz člana 195. Zakona o radu, to se tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa može podneti u okviru prekluzivnog roka u okviru od 60 dana.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovani su navodi revizije tužioca kojim se osporava pravilnost odluke drugostepenog suda u delu kojim je odlučeno o obavezi tuženih da tužiocu obračunaju i uplate pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za vreme rada kod tuženih.

Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje su sastavni deo zarade (plate), što proizlazi iz odredbi članova 104. i 105. stavovi 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 13/17). Navedenim odredbama doprinosi za obavezno socijalno osiguranje svrstani su u kategoriju prava zaposlenih iz radnog odnosa, u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i odredbe člana 12. stav 1. Zakona o radu koje, između ostalog, kao jedno od osnovnih prava zaposlenih garantuju i pravo na odgovarajuću zaradu. Uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje je zakonska obaveza poslodavca, koji je i obveznik doprinosa i obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, iz kog razloga je dužan da obračuna, odnosno plati doprinose u svoje ime a u korist zaposlenog. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja. Izloženo je izričito propisano članovima 6. stav 1. tačke 1. i 2. i članom 51. stav 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 84/04 ... 7/17).

Zakon o radu uređuje zasnivanje radnog odnosa, tako da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku (član 32. stav 1), ali isto tako ukoliko poslodavac ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. smatraće se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2).

Navedena norma predviđa pravilo fikcije postojanja radnog odnosa i omogućuje da radni odnos nastane i bez zaključenog ugovora u pisanom obliku, a za njenu primenu je dovoljno da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. Kako je tužilac obavljao faktički rad u preduzetničkim radnjama tuženih, i to: u preduzetničkoj radnji tuženog BB - „NOKI“ STR na malo i veliko prehrambenim proizvodima BB PR Prokuplje u periodu od 03.01.2010. godine do 28.12.2016. godine i u preduzetničkoj radnji tuženog VV - VV PR trgovinska radnja „NOKI DN“ Prokuplje u periodu od 29.12.2016. godine do 03.02.2017. godine, a nije imao zaključen ugovor o radu ni sa jednim od tuženih, to je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da usled toga što tužilac nije uspeo sa zahtevom za utvrđenje postojanja radnog odnosa, neosnovan je njegov zahtev za uplatu pripadajućih obaveznih socijalnih doprinosa za sporni period. Naime, nižestepeni sudovi nisu utvrdili da li su tuženi tužiocu koji je obavljao faktički rad kod tuženih u navedenom spornom periodu, za takav rad isplaćivali zaradu i ako jesu u kom iznosu, a na koju zaradu su tuženi kao poslodavci, u smislu citiranih zakonskih odredaba, bili dužni da doprinose obračunaju i uplate istovremeno sa isplatom zarade.

Sa iznetih razloga, kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, to su nižestepene odluke u ovom delu morale biti ukinute. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku. Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić