Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, a tužilac i dopunu revizije, pobijajući drugostepenu presudu u stavu drugom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a tuženi pobijajući je u stavu prvom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP), pa je utvrdio da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu više zaključenih osporenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa tuženim počev od 05.11.2014. godine, pa do prestanka rada kod tuženog 31.12.2018. godine, obavljao poslove „BB“ u Ogranku TE KO Kostolac. Tužilac je sve vreme obavljao isti posao, bez obzira na to što je tuženi osporenim ugovorima menjao nazive i opis poslova. Tužiocu je 31.12.2018. godine prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova prema zaključenom ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Tužilac je poslove kod tuženog obavljao bez prekida, a poslovi radnog mesta „BB“ su sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog. Tuženi je korisnik javnih sredstava.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je tužilac u periodu na koji se tužbeni zahtev odnosi obavljao poslove za kojima je postojala stalna potreba, pa njegovo radno angažovanje ima karakter radnog odnosa, zbog čega osporeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavljaju simulovane ugovore u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, te su ispunjeni uslovi za njihovu ništavost. Pobijani ugovori su zaključeni protivno odredbama člana 197. Zakona o radu po kome poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepotpuno radno vreme do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije, a prema pravilima iz člana 198. istog zakona. Osim toga, članom 31. stav 2. Zakona o radu, radni odnos na neodređeno vreme propisan je kao pravilo, iz čega proizlazi da je rad van radnog odnosa i radni odnos na određeno vreme izuzetak čije trajanje je ograničeno, jer je uslovljeno privremenom potrebom poslodavca za obavljanjem poslova koji su privremenog ili povremenog karaktera. Kako je u ovom slučaju poslodavac pravo na zaključenje ugovora o privremenim i povremenim poslovima vršio protivno cilju zbog koga je ono ustanovljeno, postupio je protivno odredbi člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Iz izloženih razloga, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve za utvrđenje ništavosti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a drugostepeni sud u tom delu potvrdio prvostepenu presudu.

Prvostepeni sud je zatim utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega je poništio rešenje tuženog od 25.07.2018. godine, po kome je tužiocu prestao radni odnos, imajući u vidu da se radni odnos na neodređeno vreme može otkazati samo na zakonom propisan način, što u ovom slučaju nije učinjeno, zbog čega je utvrdio da je tužiocu na nezakonit način prestao radni odnos na neodređeno vreme i obavezao tuženog da ga vrati na rad.

Odlučujući o žalbi tuženog, po delu žalbe koji se odnosi na preobražaj radnog odnosa, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je članom 27e Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br.54/09...118/21) propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Prema pravilima iz člana 105. istog zakona, ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Kako iz sadržine odredaba Zakona o budžetskom sistemu proizlazi da postoji zabrana zasnivanja radnog odnosa kod korisnika javnih sredstava među kojima je i tuženi, zbog toga se u ovom slučaju ne mogu primeniti odredbe o prerastanju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme iz člana 37. Zakona o radu, s obzirom da su te odredbe suprotne citiranim odredbama Zakona o budžetskom sistemu. Iz tih razloga, prvostepena presuda je preinačena u stavu desetom izreke, a kako nisu bili ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme preinačena je ožalbena presuda i u stavovima jedanaestom, dvanaestom i trinaestom izreke i tužbeni zahtev u ovom delu odbijen, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su u konkretnom slučaju ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno odredbi člana 197. stav 1. Zakona o radu, zbog čega su svi pobijani ugovori shodno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi, a razloge za ovakvu odluku date u nižestepenim presudama, Vrhovni sud u potpunosti prihvata.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno zaključio da se u odnosu na tuženog koji je javno preduzeće i korisnik javnih sredstava, primenjuju odredbe o zabrani zasnivanja radnog odnosa iz Zakona o budžetskom sistemu, i te odredbe ovog zakona su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa iz određenog na neodređno vreme. Naime, Zakonom o budžetskom sistemu, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu (Službeni glasnik RS br. 108/13...95/18), članom 27 e stav 34, propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta u periodu na koji se tužbeni zahtev odnosi. Izuzetno od odredbe stava 34. radni odnos se može zasnovati sa ovim licima uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. ovog zakona propisano je da, ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Imajući u vidu da je tuženi korisnik javnih sredstava, to se na njega po pravilnoj oceni drugostepenog suda odnosi zabrana novog zapošljavanja, odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodno pribavljenih saglasnosti nadležnog organa, pa su neosnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 153. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić