Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 354.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Tužilac tokom postupka nije dokazao da je tuženom u toku 2013. godine, predao na ime zajma novčani iznos od 3.000 evra, odnosno nije dokazao postojanje dužničko-poverilačkog odnosa u smislu člana 557. 559. stav 1. i 562. Zakona o obligacionim odnosima. Tvrdnju tužioca o predaji novčanog iznosa tuženom potvrdila je jedino svedok VV, koja je u to vreme bila u vanbračnoj zajednici sa tužiocem, međutim svedoci GG, DD, ĐĐ i EE, ne potvrđuju tvrdnju tužioca da je tuženom predao iznos od 3.000 evra, a između parničnih stranaka nije sačinjeno pismeno o postojanju dužničko poverilačkog odnosa, pa su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije dokazao svoje tvrdnje na kojima zasniva zahtev tužbe, te da je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenice da je tuženom pozajmio 2013. godine, 3.000 evra.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno slično činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena.

Tužba radi isplate podneta je 12.10.2018. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 354.000,00 dinara, što na dan podnošenja tužbe po srednjem kursu NBS predstavlja iznos od 2.994,11 evra (1 evro = 118,2321 dinara).

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, primenom člana 479. stav 6. ZPP, odlučeno je da je revizija tužioca nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić