Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju iz čije sadržine proizlazi da istu pobijaju u usvajajućem delu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženih neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano revizija ukazuje da je presuda drugostepenog suda zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Pobijana presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama i odgovarajuće pravne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je sa svojim bratom GG i DD, planirao otvaranja ugostiteljskog objekta, pa je sa tuženom BB ugovorio zakup lokala u ..., u ulici ... broj .. . Ovaj lokal bio je u vlasništvu „... Trejd“, čiji je direktor ĐĐ, suprug tužene. Ugovorena zakupnina iznosila je 1.500 evra mesečno. Tužilac je u posed lokala stupio februara 2011. godine, u istom mesecu dogovorio sa tuženim VV da izvede stolarske radove na opremanju ugostiteljskog objekta za iznos od 6.500 evra, što je tuženi i učinio, ali ugovoreno za radove tuženom nije isplatio u celosti. Prema priznanici iz decembra 2011. godine tužilac je tuženom ostao dužan 4.200 evra i obavezao se da će dug platiti za mesec – dva, što nije učinio. U cilju obavljanja ugostiteljske delatnosti u predmetnom lokalu, sredinom marta 2011. godine osnovano je privredno društvo „ZZ“ doo, sa prijavljenim sedištem na adresi predmetnog lokala,čiji je zakonski zastupnik i direktor bio EE, tužiočev otac. Suosnivač tog preduzeća bio je DD, koji je kasnije regulisao svoje imovinske odnose sa tužiocem i istupio iz preduzeća i ovog posla. Otac tužioca nije učestvovao u opremanju lokala, već je sve to radio tužilac. Pokretne stvari koje su unete u lokal bile su isključivo vlasništvo tužioca. Zakupnina je plaćana tuženoj, a zbog neizmirenog dospelog duga tužena je 11.09.2011. godine iz lokala udaljila radnicu i majku tužioca, promenila bravu i lokal zaključala. U postupku obezbeđenja dokaza po predlogu ovde tužioca i EE izvršen je popis stvari od strane sudskog veštaka 21.02.2012.godine u predmetu Osnovnog suda u Valjevu R3 67/12. Prema dopunskom nalazu i mišljenju veštaka, vrednost popisanih stvari koje su se nalazile u lokalu iznosila je 1.188.811,25 dinara na dan 09.01.2019. godine.

Tuženi su radi namirenja potraživanja iz zakupnog odnosa i neisplaćenog za izvršene stolarske radove, dana 11.03.2012. godine prodali stvari iz lokala bez prethodnog obaveštavanja tužioca o tome. Od ostvarenog prodajom, naplaćen je deo potraživanja tuženog VV kao vlasnika SZR „ŽŽ“, uplatom izvršenom od strane „ZZ“ doo Valjevo iznosa od 120.000,00 dinara.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocena dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tačka 6. istog zakona. Presudom drugostepenog suda, tužbeni zahtev tužioca usvojen je u delu za naknadu obične štete primenom članova 154, 185, 189. stav 1. i 289. Zakona o obligacionim odnosima, a iz razloga što su pokretne stvari tužioca koje su se nalazile u lokalu, prodate bez prethodnog obaveštavanja tužioca o nameravanoj prodaji, zbog čega uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, te su tuženi dužni su da tužiocu naknade vrednost otuđenih stvari , koja je utvrđena veštačenjem u iznosu od 1.188.811,25 dinara i dosuđena sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja. Istaknuti prigovor zastarelosti drugostepeni sud je ocenio neosnovanim, uz obrazloženje da je tužilac za štetu saznao dana 11.03.2012. godine, kada su stvari bez njegove saglasnosti prodate, a tužbu je podneo 03.03.2015. godine, u roku od tri godine od dana saznanja za štetu i učinioca, propisan odredbom člana 376. stav 1. ZOO. Zahtev tužioca za naknadu izmakle koristi zbog nemogućnosti ostvarivanja prihoda iz rada ugostiteljskog objekta, drugostepeni sud je odbio kao neosnovan, jer tužilac nije bio član „GKV“ doo, a kao fizičko lice ne može potraživati izgubljenu dobit koju bi ostvarivalo preduzeće, te nije aktivno legitimisan.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu obične štete zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78... „Službeni glasnik RS“, br. 18/20), propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1). Odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kada sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (član 185. stav 1. i 3).

Navedenim zakonom propisano je da poverilac dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržati je dok mu ne bude isplaćeno potraživanje (član 286. stav 1). Poverilac nema pravo zadržavanja kada dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je izašla iz njegove državine protiv njegove volje, ili kada dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je predata poveriocu na čuvanje ili na poslugu (član 287. stav 1). Poverilac koji drži dužnikovu stvar po osnovu prava zadržavanja ima pravo da se naplati iz njene vrednosti na isti način kao založni poverilac, ali je dužan pre nego što pristupi ostvarenju naplate da o svojoj nameri blagovremeno obavesti dužnika (član 289).

Pravo zadržavanja (retencija) je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar sve dok dužnik sa svoje strane ne izmiri potraživanje titulara prava zadržavanja. Retencija je sredstvo zakonske samozaštite prava i dozvoljene samopomoći. Poverilac koji drži dužnikovu stvar po osnovu prava zadržavanja ima pravo da se naplati iz njene vrednosti, ali njegova jedina obaveza pre nego što pristupi ostvarenju naplate jeste da o nameri prodaje stvari blagovremeno obavesti dužnika.

Kod utvrđenog da je tužilac sa tuženom BB ugovorio zakup ugostiteljskog lokala i zakupninu koja nije redovno plaćana, a da je tuženom VV ostao dužan za izvršene radove na opremanju tog lokala, tuženi su kao poverioci u skladu sa članom 286. stav 1. ZOO imali ovlašćenje da zadrže stvari koje su se nalazile u lokalu. Pri tom, promena brave od strane tužene na zakupljenom poslovnom prostoru predstavljala je manifestaciju (konkludentnu radnju) jednostranog otkaza ugovora o zakupu predviđenog članom 584. ZOO zbog neplaćanja zakupnine, te kako je na taj dan postojalo dospelo potraživanje tužilje po osnovu neplaćenih zakupnina i tuženog po osnovu izvedenih radova u lokalu, to su bili ispunjeni uslovi prava zadržavanja stvari od strane poverilaca dok im ta potraživanja ne budu namirena. Međutim, kako su tuženi radi namirenja svojih potraživanja pokretne stvari iz lokala prodali bez prethodnog obaveštavanja tužioca o nameri prodaje, to je drugostepeni sud pravilno zaključio da su tuženi postupili suprotno obavezi propisanoj odredbom člana 289. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su dužni da mu naknade štetu u visini vrednost otuđenih stvari.

Neosnovani su revizijski navodi u pogledu nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, jer je utvrđeno da su pokretne stvari koje su se nalazile u lokalu i koje su tuženi prodali bile isključivo vlasništvo tužioca, a ne privrednog društva ''ZZ'' doo Valjevo osnovanog u martu 2011.godine u cilju obavljanja delatnosti u tada već opremljenom ugostiteljskom objektu. Takođe, neosnovani su navodi revizije o nedostatku pasivne legitimacije na strani tužene iz razloga što nije vlasnik poslovnog prostora, kod nesporne činjenice da je upravo sa njom tužilac zakup ugovorio i obavezao se da joj plaća zakupninu, te tužena zadržala i prodala njegove stvari, a na relevantan način nije dokazala da je navedene radnje preduzela u ime i za račun vlasnika lokala ''... Trejd'', kako je to i drugostepeni sud pravilno zaključio.

Bez uticaja su revizijski navodi o pogrešnoj oceni prigovora zastarelosti, jer je drugostepeni sud pravilno utvrdio početak roka zastarelosti potraživanja od dana prodaje tužiočevih stvari, kao dana saznanja za štetu i učinioca, a ne od dana zadržavanja stvari, jer u tom momentu za tužioca i nije nastupila šteta koju potražuje. Takođe, bez uticaja na drugačiju odluku su revizijski navodi tuženog VV da je o nameri prodaje stvari radi namirenja potraživanja telefonom obavestio tužioca, pri okolnosti da u toku postupka nije predložio dokaze u prilog ovih tvrdnji, što je njegova dokazna dužnost bila u smislu odredbe člana 231. stav 2. ZPP.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta u skladu sa odredbama člana 153. stav 1, 154. i 163. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković