Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4250/17 od 22.03.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov 18245/10 od 23.02.2010. godine, zaključen između BB, bivše iz ..., i tuženog VV, kao i da se tuženi sa svim licima i ličnim stvarima iseli iz stana br. 1, na prvom međuspratu, na ulazu kuće br. .. u Beogradu, ulica ... ugao sa ulicom ... br. .. i preda ga tužiocu, te da tužiocu na ime dospele a neisplaćene zakupnine, isplati iznos od 18.980,00 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema najpovoljnijem kursu NBS počev od 01.05.2016. godine i ubuduće po 260,00 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po najpovoljnijem kursu NBS, svakog 01. do 05. u mesecu počev od 01.05.2016. godine, do iseljenja i predaje tužiocu stana u posed. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Stavom trećim izreke, vraćen je predmet prvostepenom sudu radi odlučivanja o eventualnom tužbenom zahtevu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ...10/23-drugi zakon), ispitao je na osnovu člana 408. istog zakona, pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom), tužilac je zakonski naslednik pok. tužilje BB, koja je preminula tokom ovog postupka (...2011. godine). Dana 23.02.2010. godine BB i tuženi VV zaključili su i pred sudom overili predmetni ugovor o kupoprodaji 1/2 idealna dela stana br. 1, u ulici ... br. .. na uglu sa ulicom ... br. .., na kome je ona bila suvlasnik sa svojim bratancem, ovde tužiocem,sa jednakim udelima. BB i tuženi su se upoznali kada je tuženi došao u Beograd (radi zaposlenja) i sa svojim prijateljem GG počeo da koristi predmetni stan. Tokom stanovanja u navedenom stanu, tuženi je činio usluge BB, između ostalog, vodio je kod lekara. Nakon što je tuženi saopštio BB da od 01.03.2010. godine neće više biti podstanar i da se vraća u vikendicu u ..., ponudila mu je da njenu polovinu stana koristi besplatno, što on nije prihvatio jer mu to nije odgovaralo. Nakon toga, BB mu je ponudila da kupi njenu polovinu stana za iznos od 24.000,00 evra (koji je predstavljao polovinu iznosa koji su ona i njen brat dali prilikom kupovine ovog stana), pa su na njen predlog dana 23.02.2010. godine, zaključili sporni ugovor o kupoprodaji sa pravom doživotnog uživanja u njenu korist. Tuženi (koji je u penziji od 1994. godine) je imao novac od ušteđevine, koju inače nije držao u banci.

Predmetni kupoprodajni ugovor je sačinio advokat sa kojim su BB i tuženi otišli u sud. Advokat im je glasno pročitao ugovor, sa čijim tekstom su se oboje saglasili, i tom prilikom potpisali sve primerke ugovora, a potom se potpisali u knjigu overe. Nakon overe ugovora, BB, advokat i tuženi su otišli do njenog stana gde im je advokat sugerisao da na okolnost isplate kupoprodajne cene sačine priznanicu. Tekst priznanice sročio je advokat, a tuženi ga je odštampao na kompjuteru. BB je potpisala priznanicu u kojoj je navedeno da je kupac predmetnog stana, ovde tuženi, u celosti isplatio kupoprodajnu cenu u iznosu od 24.000,00 evra i da je uveden u posed stana. Isplatu kupoprodajne cene tuženi je izvršio tako što je prvi deo u iznosu od 10.000,00 evra isplatio dan uoči overe ugovora u sudu, a preostali iznos prilikom potpisivanja priznanice. Isplata je izvršena na ruke. Sutradan je BB saopštila tuženom da ne može da trpi pritisak rođaka i komšija koji govore da nije imala pravo da prodaje deo stana, predložila mu da se ugovor poništi, ali tuženi to nije prihvatio. Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je krivičnu prijavu BB podnetu 24.03.2010. godine protiv tuženog zbog krivičnog dela prevare jer ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno ovo krivično delo, ni bilo koje drugo krivično delo za koje se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

U vreme zaključenja predmetnog ugovora, BB nije bila pacijent Gradskog zavoda za gerontologiju palijativnog zbrinjavanja, a usluge Službe za specijalističko – konsultativnu delatnost je koristila kao eksterni pacijent, odnosno pacijent po uputu svog izabranog lekara. U Domu zdravlja „Dr Milutin Ivković“ ne postoji njen neuropsihijatrijski karton. BB pregledana je za života od strane sudskog veštaka neuropsihijatra dr Aleksandra Ilića (povodom njenog predloga za sastavljanje sudskog zaveštanja u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu R3 2950/10), koji se u svom nalazu i mišljenju od 06.12.2010. godine, izjasnio da je njena sposobnost kao zaveštaoca kompromitovana s obzirom na prisutnu slabost psihičkih funkcija: slabost volje, sugestibilnost, nesigurnost, slabost afekta, pamćenje, nemogućnost upravljanja svojom voljom i da shvati značaj posledica sačinjavanja sudskog zaveštanja. Veštačenjem preko sudsko psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu (pošto sudski veštaci dr Marko Dragović specijaliste neuropsihijatrije s jedne strane i Sunčica Stamenković specijalista medicinske psihologije i dr Dušanka Čorak specijaliste neuropsihijatrije s druge strane koji su prethodno obavili veštačenje u ovom postupku nisu mogli usaglasiti svoja mišljenja) utvrđeno je da je BB u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji od 23.02.2010. godine bila sposobna za rasuđivanje i sposobna da shvati značaj pravne radnje koju preduzima i posledica koje iz te radnje proizlaze. Ovakvo mišljenje zasnovano je na priloženoj medicinskoj dokumentaciji u kojoj nema podataka na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je u to vreme ona bolovala i lečila se od bilo kakvog težeg poremećaja zdravlja koje bi njene duševne sposobnosti učinile primerenim za zaključenjivanje spornog pravnog posla. Izjašnjavajući se na primedbi tužioca, pisanim putem i usmenim preko predsednika odbora Aleksandra Jovanovića, sudsko psihijatrijski odbor je ostao pri datom nalazu i mišljenju.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu kojom je usvojen glavni tužbeni zahtev i odbio taj tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Naime, na osnovu prihvaćenog nalaza i mišljenja komisije sudsko psihijatrijskog odbora prema kojem je u vreme zaključenja navedenog ugovora BB bila sposobna za rasuđivanje, sposobna da shvati značaj tako preduzete radnje i njenih posledica ocenio je da zato ne stoji razlog ništvosti na koji se u tužbi ukazuje, pa nema mesta primeni odredbi člana 103. ZOO i njome propisanih sankcija za ništave ugovore. Pored toga, drugostepeni sud je zaključio da između BB i tuženog kao ugovarača nije postojao nesporazum u pogledu sadržine njihovog ugovornog odnosa, odnosno nije bilo dokaza da je prava volja BB bila usmerena na zaključenje ugovora drugačije sadržine od ugovora o kupoprodaji stana koji je zaključen (član 63. ZOO). S tim, u vezi imao je u vidu i stranački iskaz BB da im je svedok pročitao tekst ugovora u pogledu koga, osim navoda da je tako bilo, nije predočila ni jednu drugu okolnost koja bi ukazivala na to da joj je, kako je u iskazu navela, na potpis podmetnut ugovor drugačije sadržine od one koja joj je pročitana. Imao je u vidu i da je potpisala priznanicu o prijemu kupoprodajne cene, na iznos od 24.000,00 evra, a tu okolnost na ročištu od 16.04.2015. godine, nespornom učinio punomoćnik tužioca, što takođe proizlazi iz sadržine nalaza sudskog veštaka pribavljenog u predmetu Prvog osnovnog javnog tužilaštva Kt 5693/10 u kome je odbačena krivična prijava protiv tuženog. U odsustvu bilo kog drugog dokaza zbog koga bi potpis pok. BB bio doveden u pitanje u navedenoj priznanici, osim zbog činjenice da je zaista primila novac, nije bilo moguće na pravno relevantan način dovesti u sumnju zaključak o predaji kupoprodajne cene. Zbog toga je ocenio da je bez uticaja za drugačiju odluku činjenica da taj novac nije bio uplaćen na njen račun.

Kako je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora neosnovan, to je drugostepeni sud sledom toga zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim tužilac traži da se tuženi iseli iz stana koji je predmet ugovora i da mu ga preda. Iz razloga što suvlasnik na stanu ima pravo na sudržavinu istog. Sledom navedenog, odbio je kao neosnovan i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 18.980,00 evra jer isplatu tog iznosa tužilac zasniva na ime neplaćene zakupnine, a isplatu iznosa od po 260,00 evra po osnovu zakupnine za period od 01.05.2016. godine pa ubuduće, imajući u vidu da je tuženi suvlasnik na spornom stanu i ima pravo korišćenja stana. S obzirom na to da je odbijen osnovni (primarni) tužbeni zahtev, odlučeno je da se spisi vrate prvostepenom sudu kako bi odlučio o eventualnom tužbenom zahtevu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su revizijski navodi tužioca da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Odredbom člana 28. stav 1. istog zakona je propisano da volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti njegovo postojanje. Odredbom stava 2. je propisano da izjava volje mora biti učinjena slobodno i ozbiljno. Odredbom člana 56. stav 1. istog zakona je propisano da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Odredbom člana 63. istog zakona je propisano da kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje. Odredbom člana 103. stav 1. istog zakona je propisano da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je, prihvatajući nalaz i mišljenje sudsko psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu kao dat u svemu u skladu sa pravilima struke, sa osloncem na medicinsku dokumentaciju u spisima predmeta, zaključio da je BB kao prodavac bila sposobna za rasuđivanje u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kuporpodaji stana kojim je raspolagala svojom polovinom tog stana.

Ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan. Ovo iz razloga jer je zasnovan na nalazu i mišljenju koji nije uzeo u obzir svu medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na pokojnu BB, kako onu do momenta zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji, tako i onu neposredno nakon zaključenja tog ugovora. Naime, iz zdravstvenog kartona Doma zdravlja – opšte odeljenje (u kome se lečila BB) proizlazi da joj je 16.03.2010. godine postavljena dijagnoza F 41 – drugi anksiozni poremećaji. Kada se ima u vidu da je ona bila lice starije životne dobi (rođeno ...1916. godine), da je u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji imala 94 godine života, da je imala čitav niz zdravstvenih tegoba, koje su konstatovane u zdravstvenom kartonu i od strane sudskog veštaka dr Marka Dragovića u njegovom nalazu i mišljenju, ali ne i od strane sudsko psihijatrijskog odbora, ne može se prihvatiti ocena drugostepenog suda da su nalaz i mišljenje sudsko psihijatrijskog odbora, sa izjašnjenjem na primedbe tužioca, dati u svemu u skladu sa pravilima struke. Ovo posebno imajući u vidu da je nekoliko meseci nakon zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji, u postupku pokrenutom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu R3 2950/10 (po zahtevu pokojne BB za sačinjavanje sudskog zaveštanja iz novembra 2010. godine) ona bila pregledana od strane sudskog veštaka neuropsihijatra koji tada nije postavljao dijagnozu ali je opisao njeno zdravstveno stanje odnosno njen psihički i psihijatrijski status, izjasnivši se da ona nije sposobna za rasuđivanje, što se ne može zanemariti.

Kod iznetog, drugostepeni sud je nezavisno od primedbi koje je tužilačka strana imala na nalaz i mišljenje medicinskog odbora prilikom saslušanja predstavnika odbora, bio dužan da ne samo postavljenjem pitanje, već i na drugi način nesumnjivo razjasni psihički odnosno psihijatrijski status BB kako neposredno pre zaključenja ugovora o kupoprodaji tako i u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji, uzimajući u obzir i njeno stanje nakon zaključenja ugovora pa do smrti koja je nastupila ...2011. godine. Posebno imajući u vidu dijagnozu F-41 – drugi anksiozni poremećaji (koja joj je postavljena 16.03.2010. godine, vrlo brzo po zaključenju ugovora) i da u vezi sa tim, upravo imajući u vidu i nedoslednosti u njenom stranačkom iskazu pred prvostepenim sudom, ali i u postupku datom u vezi sačinjavanja zaveštanja, razjasni kada je po pravilima struke takva bolest mogla da se razvije kod pacijenta njene životne dobi, odnosno koliko vremena je potrebno da se ona razvije i da bude prepoznata od strane trećih lica, uključujući i lekara opšte prakse i na koji način se ta bolest manifestuje u svakodnevnom životu osobe starije životne dobi (preko 95 godina), te da li može imati, odnosno da li je mogla imati uticaja na njenu sposobnost za rasuđivanje u vreme zaključenja ugovora.

Osim toga, imajući u vidu iskaz pokojne BB prema kojem je ona želela da zaključi sa tuženim jednu drugu vrstu ugovora, da je posle izvesnog vremena nju tuženi pitao da li želi da održi svoje obećanje, drugostepeni sud je trebalo da razmotri sve aspekte njenog iskaza i da oceni da li je postojala saglasnost volja u pogledu bitnih elemenata ugovora koji se zaključuje, tim pre što je bilo nesporno među njima da ona nije pročitala lično ugovor (imala je ozbiljne probleme sa okom u to vreme), već joj je ugovor pročitan od strane drugog lica.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je ukinuta, a u ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nejasnoće na koje je ukazano ovom odlukom i nesumnjivo razjasniti i utvrditi sve bitne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloha Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković